Legendarni fudbaler Crvene zvezde i jugoslovenski reprezentativac Dragoslav Šekularac preminuo je danas u 81. godini.

Vest o smrti fudbalskog virtuoza, jednog od najboljih fudbalera na ovim prostorima ikad i simbola jednog vremena potvrđena je na sajtu crveno-belih.

Popularni Šeki, druga Zvezdina zvezda, fudbaler je čije će se ime uvek, na svim meridijanima, izgovarati sa posebnim poštovanjem.

Rođen je 8. novembra 1937. godine u Štipu, za Zvezdu je debitovao je 1955. godine i za 11 godina u klubu odigrao 470 utakmica, postigao 119 golova, osvojio sedam titula državnog prvaka i pet kupova.

PROČITAJTE JOŠ: PREMINUO DRAGOSLAV ŠEKULARAC: Odlazak druge Zvezdine zvezde

Pročitajte poslednji intervju koji je neponovljivi Dragoslav Šekularac dao za naš list.

Intervju prenosimo u celosti.

MOJ fudbalski život je prošao. I, ja sam se s tim, odavno, pomirio. A, da li sam našao mir? Ta lopta je stalno preda mnom. U mom telefonu - snimak. Na mom TV - snimak. Šutevi. Uspomene. Tako to traje. Tako će se i završiti. Ovo je moj poslednji intervju za moje “Novosti”. Ne verujete? Ja vam kažem da jeste.

OVA ZEMLjA IMA MAGIJU CELU sam planetu obišao, ali ova zemlja, naša Srbija, ima magiju. To sam davno osetio. Kad odem na pripreme, na samo mesec dana, kao da sam na tri godine otišao. Prvi dan, a ja jedva čekam da se vratim. Nigde lepšeg mesta na planeti za mene nema!

Beograd, prestonički bulevar, stan s pogledom na “Metropol”. Dragoslav Šekularac, dočekao je reportere “Novosti” - u postelji. Ovom susretu prethode dve teške operacije koje je izdržao u devetoj deceniji života. I ta pobeda je u sjaju njegovih očiju. Onom sjaju pred kojim pada i svaka pomisao da bi se neko usudio da upita: Kako podnosite ove dane...

- U, da sam znao da ću vas tako zbuniti, ne bih vas ni primio - rekao je dečački nasmejan, kao nekad, kada je čitavu vršnjačku ekipu organizovao da udaraju krpenjaču u dvorištu sakrivenom od strogih roditelja, Bogosava i Donke.

Posle je priznao:

- Voleo bih da, ipak, imam jednu fotografiju sa stadiona Zvezde... da me ljudi pamte kakav sam bio. Sad ne izlazim, ne volim da razočaram i sebe i druge koji me vole. Vi kažete: dobro se držim. Ali, ja znam, vidim sebe u ogledalu, potpuno sam svestan i potpuno ravnodušan. Zamislite da čovek koji je imao takav život bude gnevan. Ne! Potpuno sam ravnodušan.

PROČITAJTE JOŠ: Šekularac za "Novosti": E, da sam imao glavu kao što sam imao noge

Šeki sa egzaltiranim navijačima

DOK smo se smeštali uz uzglavlje naše fudbalske legende, proslavljenog asa Crvene zvezde Dragoslava Šekularca, uz njegovo uzglavlje uz koje je jedino lampa budna, dan i noć, on nas je rasporedio tako da su se naši pogledi, kao i njegov, ogledali na transparentu, ispred - “delije”.

Iznad uzglavlja je sertifikat vrednosti asa, koji je Šekularac dobio na dar od majstora grafike, sa posvetom “Za majstora fudbala”, koji je za njega naručio Žarko Kaluđerović.

- Šta je vrednije? - pitamo Šekularca.

PROČITAJTE JOŠ: Šekularac posle tri godine na stadionu: Zakucaću "keca" na Zvezdu

- Ovo, koje prvo vidim, kad otvorim oči, a to je Zvezda - odgovara nam. - Ovo drugo jeste važno. Važno, jer podseća: bio si as, bio si Šele, tako su mi skandirali i tako traješ u sećanjima. Sećanja produžavaju život. A moj je bio strast, samo me je on nadigravao. Ali, ako me pitate da li bih opet istim putem pošao, kažem vam: i pošao bih i prošao bih.

Garinča i Šekularac


ZVEZDA je, kaže, bila njegov život. Ljubav kojoj je darovao najlepše godine mladosti. Voli Dragoslav Šekularac što i danas za ovaj klub diše, ali mu ne prija kada čuje da su se navijači Zvezde ili Partizana posle derbija - sukobili.

- Kada sam ja bio u Zvezdi, a to je čitava decenija (od 1955. do 1966.), mi smo s Partizanom bili prijatelji. Bilo je to viteško vreme fudbala. I zvezdaši i partizanovci su bili suparnici. Ali suparnici s merom. Dok se igrala utakmica, svako je navijao za svoj klub. Posle, zajedno, zasednemo u kafanu. Peva se, grlimo se. Ovo sad, ne da mi se ne dopada, nego boli me, čoveče. Idite bre, svi u p... m..., za koga rušite, za koga lupate, urlate. Ko vas je učio da se tako ponašate. U moje vreme mi smo bili prijatelji, igrači Zvezde i Partizana... Vratite te filmove, pa ćete videti kakvo je to poštovanje bilo. Kakvi su nam navijači bili. Ne, ovi danas misle da sve počinje od njih. Od ovog trenutka. Nije to tačno, bato. Naše vreme, bilo je viteško vreme. Moji najbolji prijatelji bili su partizanovci. Uostalom, Zvezda je i ponikla na Partizanovom stadionu.

PROČITAJTE JOŠ: Šekularac za “Novosti”: Glava nije pratila noge

Majstorstvo u crveno-belom


DRAGOSLAV Šekularac, fudbalska legenda upisana u svetske enciklopedije, priča je ne za jedan novinski tekst, već za čitav roman. Više od četrdeset utakmica igrao je za reprezentaciju. U reprezentaciji Jugoslavije osvojio je i bronzanu medalju na Olimpijadi. Zato je nagrađen sportskom penzijom, uz to i - državnom. Kaže da je zadovoljan. Dodaje i - srećan. Nije se, zbog toga, mnogo eksponirao. Nije imao potrebu da o njemu i roman nastane. Žali, jedino, što “nije imao glavu, kao što je imao noge”.

- Da je tako bilo, kuda bi me to odvelo - kaže nam. - Ali, vreme je bilo takvo, a ja u njemu pogrešno rođen. Svetski klubovi su me tražili. Ogroman je to bio novac da odem iz Jugoslavije. Nisam ni pomišljao na to, jer mi je u svesti bilo: izdao bih narod, izdao bih državu. Asovi su bili, tada, to je svima nama bilo jasno, ponos nacije. Snaga koja je dizala radničku klasu. I, zamislite da sve to izdaš, a pasoš Juge svuda nam je otvarao vrata. Mogli smo da odemo kad god smo hteli. A, bato, šta ćeš kad se vratiš. Šta ćeš kad ti kažu da si izdajnik. A, mogao si i da se ne vratiš... Danas su svima putevi otvoreni. Odlaze fudbaleri, odlaze drugi sportisti, potražnja za najboljima je velika, oni zarađuju za sebe, za klubove, za državu. I, ja u tome vidim da je slobode danas više nego u komunizmu, u kome smo mi pronosili slavu Jugoslavije. Šta? Kad ovo kažem, gledaju u mene, gurkaju se, čude se... Šta ima da se čude, nek idu u p... m..., ako ne veruju.

PROČITAJTE JOŠ: Šekularac dobio statuu u Štipu (VIDEO)

Može se verovati na reč ovoj fudbalskoj legendi da su se asovi njegovog vremena, osim toga što su ih tražili najprestižniji klubovi sveta, okupljali u Klubu književnika i prestižnoj beogradskoj “Maderi”. Nije nepoznato da si, kako kaže Šekularac, na ovim mestima mogao da dobiješ odgovore na svako pitanje i završiš svaki posao. Šekularcu treba verovati da su fudbalske legende, a on je bio zaista legenda, bile privlačne za najlepše, ali i najintelektualnije devojke toga vremena. Fudbalski asovi bili su istinska vrednost koja je uz sebe podrazumevala takvu meru.

Šeki, Olja Ivanjicki i Matija Bećković / Foto Arhiva "Borbe"

- U Klubu književnika - priča nam Šekularac - moje društvo su bili i glumac Ljuba Tadić i slikarka Olja Ivanjicki... i mnogi drugi beogradski intelektualci tog vremena. Sa Oljom sam bio zaista prijatelj...

- Samo prijatelj - dodajemo, jer smo pre toga čuli priču da su on i Olja bili u velikoj ljubavi.

PROČITAJTE JOŠ: Šekularac prognozira Mundijal: Španija i Nemačka u finalu

- Dobro, Olja me je i portretisala - odgovara Šekularac. - Drugo je to vreme bilo. Vreme iskrenih ljubavi i drugih vrednosti. Ne znam šta bih dao, možda i ovaj život, sad... Ovaj trenutak da se to vreme vrati.


UNUKA SOfIJA IZNAD SVIH LjUBAVI

IMAM jednu ljubav koja je, u moru mojih ljubavi, nadrasla svaku. Ime joj je Sofija. To je moja šestogodišnja unuka i pred njom pada sve. Moja je još jedna i poslednja želja, da mi s njom moje “Novosti” objave fotografiju. Neka ne zamere moji obožavaoci što je ta fotografija u mojoj bolesničkoj postelji.

Sa unukom Sofijom / Foto Privatna arhiva


PET PUTA PETOGODIŠNjI PLAN

PET velikih ljubavi imao sam i one se mogu meriti sa Šekspirovim “Romeom i Julijom”. Davao sam se i davale su mi se. Bio je to, u svakom smislu, moj ispunjen petogodišnji plan. Tako se govorilo u Titino vreme, kada smo momkovali. Dva su se, od tih planova, zvanično i potvrdila. Imam četvoro uspešne i lepe dece, unuke ne brojim, a sve volim, Sofija mi je najviše u srcu. Takav sam, iskren: ako ljubavi nemaš, ništa nemaš.


Strana u francuskom "Ekipu"


OD BILEĆE NEMA ROBIJE VEĆE

KAD me, ono, u Nišu, na utakmici Zvezda - Radnički sudija isključio, a to mi se posebno urezalo u pamćenje, ja krenem sa terena, a čujem kako mi on kaže: “Šta, ako si Šekularac, da si bog”... Tada u meni provri ona moja strast koja me je nadigravala i okrenem se, udarim ga glavom i onesvestim ga. Posle su me poslali u vojsku, u Bileću, nosio sam mitraljez šest meseci i pešačio četrdeset kilometara dnevno. Shvatio sam: od Bileće nema robije veće.