“TATA U IRAK, JA NA FUDBAL”: Zoran Mirković o malo poznatim detaljima iz izuzetno bogate igračke, funkcionerske i trenerske karijere

IGRAČ, funkcioner i trener. Aktuelni šef struke crno-belih Zoran Mirković je sa svega 47 godina u fudbalu iskusio bukvalno sve. Ipak, malo je poznato da je cela priča vezana za njegov doprinos najvažnijoj sporednoj stvari na svetu mogla da bude znatno drugačija, čak i da ne bude ispričana.

- Počeo sam u Radu, kad sam završio sa mlađim kategorijama otišao sam u vojsku u Svilajnac i tamo igrao za vojničku četu. Dosta kasno sam počeo da se bavim fudbalom. Upisao sam se već u srednju školu kada sam prvi put izašao na teren. Do tada se sve svodilo samo na fudbal i basket ispred zgrade.

Želja za ozbiljnijim iskorakom je postojala, ali je postojala i "kočnica".

PROČITAJTE JOŠ: Mirković: Situacija je bolja, tabelu gledam samo kad moram

- Pokojni otac mi nije dao da treniram, on je bio malo tvrd što se tiče sporta, tražio je od mene da učim školu i govorio da ima vremena. Bio sam miljenik sreće, jer je ćale radio u putarstvu i tu godinu je proveo u Iraku. Kada se vratio, pitao me šta ima novo i rekao sam mu da sam počeo da igram fudbal. Nije imao ništa protiv toga što je to bio Rad. Sa 14 i po godina sam počeo da igram fudbal i sve sam stigao. To može da bude poruka i za ovu današnju decu i njihove roditelje da nikud ne žure, da nikud ne trče, da sve u svoje vreme dođe kad ide svojim tokom. Kad ne ide svojim tokom, mnogo se rizikuje i mnogo greši.

Igračka karijera je išla gotovo idealnim putem - Rad, Partizan, Atalanta, Juventus, Fenerbahče i na kraju ponovo Partizan.

- Ništa nisam preskakao. Imao sam uzlaznu liniju i dotakao sam zenit karijere te 1998. kada sam otišao u Juventus. Posle je nastupila stagnacija, pa pad. Sam sam procenio da je to bilo to kada sam imao još godinu i po ugovora u Partizanu. Svi ti klubovi su negde utkali nešto u moju ličnost. Izdvojio bih i igranje za reprezentaciju, što je uvek za mene bilo nešto posebno, doživljaj i čast u svakoj situaciji.

Mirković je iz igračkih dana ostao upamćen kao beskompromisni borac.

- Bio sam takav tip da uopšte nisam pravio razliku između najobičnijeg treninga i bilo koje utakmice. U Radu mi je Toša Manojlović zabranio da igram prijateljske utakmice zato što sam ja na tim utakmicama išao kao kamikaza i često ubijao sebe. Ne bih sada kao trener mnogo tražio takve igrače. Svako ima neki svoj kvalitet, moj je bio taj. Da li bi bilo bolje da sam više znao, a manje se trudio, ne znam. Nekako se u životu uvek napravi taj balans, nešto imaš, nešto nemaš.

Najupečatljivija reprezentativna epizoda je ona iz Zagreba i duel sa Jarnim. Mirković bi voleo da ode u zaborav, ali retki su intervjui u kojima se ta scena ne "odmotava".

PROČITAJTE JOŠ: PARTIZAN U NASTAVKU SLOMIO OTPOR BORBENIH ZEMUNACA U GORNjOJ VAROŠI: Marković i Zakarić vode u četvrtfinale Kupa

- Za nekoga sam ispao heroj, za sebe sam ispao budala. Napravio sam glupost, ostavio drugare na cedilu. Sreća me pogledala u tom momentu. Buda Vujačić mi je posle utakmice rekao: "Brate, znaš ti šta se desilo? Zaleteo si se sa 200 na sat, udario u zid i prošao si samo ugruvan." Pokušavam sve to da zaboravim, ali novinari me uvek podsete. Nikad se više posle toga nismo ni videli ni čuli Jarni i ja.

Posle igračke karijere Bata se udaljio od terena i preselio u fotelju, najpre u Savezu, pa u Partizanu.

- Sad sa ove distance na te funkcionerske dane gledam kao na traćenje vremena, ali je to bila i životna škola, koja mi pomaže i dan-danas. Žao mi je što sam se odvojio od terena, ali na kraju dođe sve na svoje mesto.

Gordan Petrić i Zoran Mirković Foto: N. Paraušić

- Najveći krivac je moj prijatelj i kum Gordan Petrić. On nas je okupio kao male pačiće jednog dana i rekao da donesemo svi svoje diplome iz srednjih škola ili ako neko ima visoko obrazovanje - diplomu. Nisam ni znao o čemu čovek priča. Sutra me je opet pritiskao da donesem i tako je sve krenulo.

Temperament iz igračkih dana je doživeo značajne korekcije s vremenom.

- Moram da se kontrolišem, ali negde ne mogu da bežim od sebe i od svog karaktera. Ova pozicija je mnogo odgovornija, moram da izbrojim i da malo više od deset da bih nešto presekao. A možda je malo i do godina. Najlakše je kad si igrač, razmišljaš samo o terenu, kako ćeš da igraš i tu se završava sve. Kao trener imaš milion stvari, u raljama si svega i svačega. Volim ja takve igrače kakav sam ja bio, ali moraju malo da produže fitilj.

Mirkovićeva fudbalska filozofija se oslanja na tri čuvene naredbe.

- Rad, red i disciplina. Živ čovek može sve. Ako imaš cilj ispred sebe i vere u to, možeš, bez obzira na to koliko je teško. Ako sebe ubediš, možeš i da poletiš, stvarno tako mislim. Bio bih presrećan kada bih bar jedan promil uspeo da usadim igračima. To svako ima u sebi, ali neko je nesigurniji, neko voli da istražuje. Teško je naći 25 ili 27 istih glava. Moji igrači su za mene najbolji, ja stvarno verujem u njih. Važno je da i oni veruju da je ovo što radimo prava stvar. To je onda najveća snaga kolektiva - zaključio je Mirković.

PROČITAJTE JOŠ: PARTIZAN SA ZEMUNOM U KUPU, MIRKOVIĆ ZABRINUT: Golovi su naša muka

NAPREDAK U HUMSKOJ
PARTIZAN danas (16 - ARENA 1) na svom terenu u derbiju 13. kola Superlige čeka Napredak, a šef struke Zoran Mirković zna da njegov tim čeka težak posao protiv ekipe koja je crno-belima prošle sezone otkinula čak sedam bodova.
- Napredak je izuzetna ekipa. Prvo, moram da kažem da veoma cenim i poštujem čoveka koga sam do prekjuče zvao šefe, a sada kolega, Mišu Kosanovića. A Napredak igra veoma dobro i sigurno ćemo imati težak zadatak - podvukao je Mirković.

TUMBA ČLAN PORODICE
ODNOS sa Ljubišom Tumbakovićem predstavlja za Batu nešto posebno.
- Tumba je prvo bio moj trener, posle toga smo nastavili druženje. Prijatelji smo, na kraju smo i više od toga, smatram ga za člana svoje porodice. Dosta sam od njega naučio u svakom smislu. Za mene je privilegija i čast što ga imam kao prijatelja, roditelja, kuma, na kraju krajeva. Čujemo se, pričamo o svemu i o svačemu, naravno i o fudbalu. Razmenjujemo mišljenja, pre bih rekao da je tako nego da se savetujemo, to smo davno prevazišli.

TUMBA ČLAN PORODICE
ODNOS sa Ljubišom Tumbakovićem predstavlja za Batu nešto posebno.
- Tumba je prvo bio moj trener, posle toga smo nastavili druženje. Prijatelji smo, na kraju smo i više od toga, smatram ga za člana svoje porodice. Dosta sam od njega naučio u svakom smislu. Za mene je privilegija i čast što ga imam kao prijatelja, roditelja, kuma, na kraju krajeva. Čujemo se, pričamo o svemu i o svačemu, naravno i o fudbalu. Razmenjujemo mišljenja, pre bih rekao da je tako nego da se savetujemo, to smo davno prevazišli.