Krivokapić: Osim - ljudina i trenerčina

DA li se sećate Miodraga Krivokapića (6. septembar 1959, Nikšić)? Gorštak mekog srca, kremen-kamen centarhalf Crvene zvezde, reprezentativac koji nije znao za poraz, koji je na Ostrvu izgradio i igračku (Dandi junajted, Madervel) i trenersku karijeru (Seltik).

Počeli ste u Sutjesci, u to vreme je bilo teško stići do Prve lige, pa ste vojevali na drugoligaškim terenima?

- Četiri godine smo igrali u Drugoj ligi, grupa Istok, ali je konkurencija bila takva da nismo mogli do elite, iako smo imali solidnu ekipu i talentovane igrače.

Kako ste stigli u Crvenu zvezdu?

- U Zvezdu je trebalo da pređem 1982. godine, ali mi je Konstatin Zečević, kada sam došao na "Marakanu", rekao da nisam slobodan igrač. Šta se dogodilo? Ja sam za Sutjesku potpisao negde u septembru-oktobru, a postojalo je pravilo da kada potpišeš u toku sezone, automatski ti se ugovor produžava za još godinu dana. Tako da sam se vratio u Nikšić, a u crveno-belom dresu zaigrao u sezoni 1983/84.

Pet godina na "Marakani", dve titule i jedan Kup maršala Tita?

- Za ono vreme, kada je naša liga bila među najjačima u Evropi, to je dobar skor. Jer, Partizan, Dinamo i Hajduk su imali zaista jake sastave, ali i ostale ekipe su imale zavidan kvalitet. Nisam nezadovoljan.

Šta je obeležilo to vreme, čega se najradije sećate?

Pročitajte još Slobodan Marović: Stanković mogao da mi uništi karijeru

- Pre svega, borba za mesto u timu. Na primer, ja sam igrao u Tuzli i čuvao Mersada Kovačevića, a tri dana kasnije je igrao Banković. Bili su tu i Jurišić, Miletović, takođe sjajni štoperi. Trebalo se izboriti za mesto među prvih 11. Počeo sam kod Gojka Zeca, ali sam, da tako kažem, procvetao, postao igrač kod Velibora Vasovića. On je bio tip trenera-menadžera, a imao je za saradnike sjajnog čoveka Vladicu Popovića, pravog gospodina, i iskusnog Vojkana Melića. I sve je besprekorno funkcionisalo. A uvek ću pamtiti kada je Vaske izjavio: "Krivi je bolji igrač nego što sam ja bio". Naravno da to nije tačno, ali me je ta izjava izuzetno motivisala. Zvezda, naravno, ostaje moja velika ljubav, a ne mogu da zaboravim ni naše navijače koji su nas pratili na svakoj utakmici i bili žestok vetar u leđa.

Vaš drugi dom je Škotska, a prvi klub Dandi junajted?

- Igrala je naša reprezentacija te, 1983. godine, protiv SR Nemačke u Bremenu (1:1), dobro sam čuvao opasnog Rudija Felera, pa je u Nemačkoj osvanuo naslov: "Krivokapić kao policajac". Tada mi se javio pokojni Bata Bulatović i pitao da li bih išao u Škotsku. Dandi junajtedu je bio potreban centarhalf, a meni je poziv zvučao atraktivno jer je taj škotski klub na evropskoj pozornici igrao protiv Hajduka iz Splita, Radničkog iz Niša, Barselone... Otišao sam u London, veza je bio dr Miroljub Stojković, koji je radio za "Stratu". Ja sam odigrao dve utakmice, a bio sam spreman kao zver jer smo u Zvezdi već počeli pripreme. Sećam se, zamenik predsednika kluba me je pregledao i ushićeno konstatovao: "Nikada nisam video spremnijeg igrača". I odmah sam potpisao ugovor.

U Dandiju ste ostali punih pet godina (preko 100 utakmica)?

- Bilo mi je super. Škotska je mala, na utakmice smo išli na dan utakmice, nije bilo karantina. Doručkuješ kod kuće, otputuješ, odigraš i večeraš sa porodicom u svom domu. Imali smo dobar tim, bili uglavnom odmah iza Seltika i Glazgov Rendžersa, takmičili se u Kupu UEFA. Ostaje mi jedino žal što nismo osvojili Kup, izgubili smo u produžetku finalnog meča od Madervela sa 4:3.

Pročitajte još Jovica Nikolić: Đelmaš mi nije namerno slomio nogu

A Madervel je upravo bio vaš sledeći klub?

- Došao sam u Madervel u 29. godini, najbolje vreme je bilo iza mene, ali kako nisam imao problema sa povredama, igrao sam dobro. Što potvrđuje da sam u Premijer ligi Škotske igrao do 38. Skoro tri godine sam nosio dres Madervela, a u sezoni 1993/94. odigrao sam čak 42 utakmice. Sa 25 godina, da ne poveruješ. Za te tri godine, jednom smo bili drugi, jednom treći, i to su najveći uspesi u istoriji kluba.

Reprezentativac ste bili pet puta, radovali ste se u Turskoj (3:2) i Velsu (2:1), pa čak i u Španiji (2:1), a remizirali ste protiv Italije (1:1) i u SR Nemačkoj (1:1)?

- Ponosan sam što nisam izgubio igrajući za reprezentaciju. Nosio sam najdraži dres pet puta, nisam nezadovoljan jer je konkurencija bila strašna. Da samo pomenem Radanovića, Hadžibegića, Jozića.... Ponosan sam i što mi je selektor bio Ivica Osim, ljudina. "Švaba" je bio trenerčina, znalac i pedagog. Bio je nešto posebno, a igru je imao u malom prstu. Igrao sam i za olimpijsku reprezentaciju koju je vodio Ivan Toplak, još jedan stručnjak vrhunskog kova. Kako da ne budem zadovoljan, zaista sam ispunjen, a jedini mali žal je što nisam osetio čari evropskog i svetskog prvenstva.

U Zvezdu ste se vratili 2003. godine i bili pomoćnik Zoranu Filipoviću?

- Poziv iz Zvezde je došao kao kec na deset. Zbog dece, škole, hteli smo da se vratimo. Bez obzira na to što su i Balša i Matija dobro govorili naš jezik i što su znali i ćirilicu i latinicu, za šta je najzaslužnija moja supruga Biljana, koja je sve držala pod kontrolom. Tada je Boško Đurovski preuzeo Radnički iz Obrenovca, a ja sam zauzeo njegovo mesto u stručnom štabu Zorana Filipovića. Nikada neću zaboraviti te lepe dane.

Ipak, niste se dugo zadržali, a Ostrvo je za vas izgleda sudbina, stigao je poziv velikog Seltika?

- Upravo tako. Kris Mekart, s kojim sam jedno vreme igrao u Madervelu, iako je dosta mlađi, postao je direktor Akademije Seltika. Kako je uvek govorio da sam ja bio jedan od najvećih profesionalaca s kojima je igrao, to očigledno nije zaboravio pa je kontaktirao sa mnom i pozvao me da radim u školi fudbala. Priznaćete da je to bio poziv koji se ne odbija.

Od jula 2008. ste u fudbalskoj akademiji škotskog giganta, kako vam to uspeva?

Pročitajte još Zvonko Varga: Napravio sam glupost veka

- Eto, deseta je godina kako radim s mladima. Sada se vodim kao trener igrača ispod 19 godina, ali kada se piše moje zvanje, stoji - trener svih kategorija. Radio sam i sa decom od 13 i 15 godina, ali imam i individualni program. Šta da vam kažem, i u Nikšiću i u Beogradu uvek su me održavali red, rad i disciplina. Naravno, i korektan odnos sa svima. Tako je i ovde u Seltiku. Uvek sam se uzdao u sebe, nisam tražio pomoć sa strane ili ne daj bože protekciju. Tako sam vaspitivan. Začudićete se kada vam kažem da je moj otac prvi put gledao kako igram fudbal kada sam u dresu Zvezde igrao u Nikšiću. A imao sam 26 godina.

Kakav je jedan radni dan u Akademiji Seltika?

- Škola je u okolini Glazgova, u Lenkstaunu. Prvi trening je ujutru od pola osam do devet, sledi doručak i odlazak u školu. Po povratku je ručak, a onda se rade domaći zadaci i uči pa sledi popodnevni trening. Onda odlaze kućama. Na taj način, vreme se pametno troši, deca završavaju školu, ali su i posvećena fudbalu. Dakle, imaju devet treninga sedmično, subota je slobodan dan, a nedeljom se igraju utakmice.

Da li ste razmišljali o radu sa nekim prvim timom?

- Rad sa profesionalnim klubom mi je često u glavi, ali vreme leti, bojim se da je moje vreme prošlo. Profi licencu imam još od 2004. godine, ali eto, deca su izgleda moja sudbina. Ne žalim, naravno, uvek se setim one rečenice Miljana Miljanića: "Učio sam decu, a u stvari najviše sam naučio od njih".