POJAVIO se na elitnoj fudbalskoj sceni iznenada, poput letnjeg pljuska. I doneo osveženje svojom pojavom i načinom igre. Jovica Nikolić (11. jul 1959, Svetozarevo) stigao je u Crvenu zvezdu (205 utakmica) iz treće lige, u vreme kada je to bila skoro nemoguća misija. I vrlo brzo postao igrač o kome se priča. Ne samo zbog visine, harizme, haubice u nogama, kopačkama broj 47...

Iz Srpske lige (Jagodina) u Zvezdu. U vaše vreme to je bio korak od sedam milja?

- Dva puta sam dolazio na "Marakanu". Prvo u maju, trenerski trio je bio: Đorić-Ostojić-Šekularac, rekli su mi, javiće mi i niko se nije javio. A onda je moj Jagodinac Stevan Andrejević, koji je igrao i u Crvenoj zvezdi, isposlovao preko Dragana Džajića da dođem na drugu probu. I ona je potrajala više od mesec dana, prošao je i prelazni rok da bi me tek onda registrovali. Ali, to je bilo vreme kada je konkurencija u Zvezdi bila žestoka. Stiglo je top šest pojačanja: Ivković, Mrkela, Elzner, Banković, Krivokapić i Bandović, a od starosedelaca: Boško i Milko Đurovski, Šestić, Milosavljević, Jovin... dizala se kosa na glavi. Mogao sam da igram u domaćem i evropskom kupu, ali ne i u prvenstvu.

Zato ste prvo debitovali u Evropi (Verona), pa tek onda u nacionalnom prvenstvu (Rijeka) i to sa dva gola (4:1)?

- Da, u Veroni sam ušao u igru, a Italijane su predvodili reprezentativci Fana i Galderizi. U devetom kolu seo sam najzad na klupu, onda je Mrkela izostao pred sam meč zbog povrede, pa je Gojko Zec rekao da idem na teren. Nisam se uplašio, postigao sam dva gola, bio igrač utakmice i igrač kola!

Prva sezona na "Marakani", pa odmah titula?

- Lepa sećanja, mislim da sam u prvenstvu postigao osam golova na 22 utakmice. Možda je najznačajniji onaj u Ljubljani, izbacili smo tada Olimpiju iz lige, a mi potvrdili titulu pod Bežigradom. U Zvezdi sam proveo šest divnih godina, osim prvenstva osvojili smo i dva Kupa. Nisam bio ni svestan svog meteorskog uspeha. Igrati u Zvezdi bilo je privilegija, a igrao sam iz zadovoljstva, ne zbog novca.

BRUKA SA PROFI LICENCOM I VI ste imali probleme sa profi licencom?
- Pošto sam imao A licencu, abdicirao sam za profi 2008. godine. Po nekim samo njima znanim kriterijumima nisam dobio priliku, a mogućnost da dobiju profi licencu dobili su mnogi anonimusi. To što sam bio igrač Crvene zvezde i reprezentativac nije mi pomoglo, kao ni trenerski kontinuitet u radu. Bruka, šta drugo da kažem.

Uvek ste igrali odlično protiv Partizana, koliko vas je lom noge posle duela sa Milošem Đelmašom usporio u karijeri?

- Bila je to utakmica sa visokim nabojem. Na pas Milana Jankovića zatresao sam mrežu Partizana, ali je vrlo brzo usledilo izjednačenje. Na jedan otpadak iz kornera hteo sam da šutiram iz prve, lopta je bila između mene i Đelmaša i onda se samo čuo prasak. Mislio sam da sam ja njega udario, ustao sam da nastavim igru, ali nisam mogao da stanem na nogu. Potkolenica je pukla. Ne mislim da je to Miloš namerno uradio, fudbal je to.

Na poziv Zorana Filipovića nastavili ste karijeru u Portugaliji?

- Tada se moglo u inostranstvo tek kada napuniš 28 godina, pa nije moglo da se bira kao danas. File je preuzeo Salgeiroš, to je klub u Portugalu kao kod nas OFK Beograd. Odmah smo se plasirali u Prvu ligu, ja sam postigao 14-15 golova, imao mnogo asistencija. Naredne godine, bila je to sezona 1990/1991, bili smo hit, stigli smo do petog mesta i plasirali se u Kup UEFA. Proglašen sam za najboljeg stranca u Portugalu ispred Magnusona (Benfika) i Kostadinova (Porto). Na promociji je bilo kao na dodeli Oskara. Ali, ja sam dobio još jedno veliko priznanje, bio sam igrač utakmice 12 puta i tako pobedio Žoao Pinta sa 12:11.

Za reprezentaciju ste odigrali jednu utakmicu, u porazu od Istočne Nemačke u Beogradu (1:2), više niste pozivani?

KOPAČKE BROJ 47 PISALE su se priče o broju vaših kopački, gde ste ih nabavljali?
- Nosio sam kopačke broj 47 i dovijao sam se na sve načine. Nabavljao mi ih je ekononom Stole preko mog prijatelja Lale, ekonoma FSJ, jer su oni imali neke kontingente, a kada bi ih dobio, čuvao bi ih kao oči u glavi.

- Mnogo toga se tada izmešalo, onaj neuspeh na EP u Francuskoj 1984. godine je svašta poremetio i promenio. Bio sam među 20 igrača i u Sarajevu. Ali, saletele su me i povrede: lom noge, povreda leđa kada nisam mogao da šutnem loptu, pa lom ruke, a onda i povreda lista koja me je omela da odem na Olimpijske igre u Seulu.

Ali ste zato igrali sjajno u olimpijskoj reprezentaciji koja je osvojila bronzanu medalju u Los Anđelesu 1984. godine?

- E, to je sjajna priča. Završi se prvenstvo, ja umoran odem na more u Grčku. Šetam po Leptokariji i ugledam na trafici naš "Sport". Kasni jedan dan, ali ja ga kupim. I zabezeknem se kada pročitam da sam na spisku za Olimpijske igre. Pozovem nekako Zvezdu, javi se sekretarica Silva, ja joj kažem gde sam a ona se izviče na mene: vraćaj se odmah, sutra počinju pripreme. I ja se vratim i javim na vreme na prozivku Ivanu Toplaku i Ivici Osimu.

Protiv Kameruna, Kanade i Irana postigli ste golove?

ŠUSTER, KROJF, JOVANČA... MENjALI ste nadimke neobično često?
- U ranom detinjstvu su me zvali Šuster jer je i nemački as imao velike noge a bio je i plav, potom su me po onome Joca, Jole, prozvali Johan. Krojf, naravno. A Jovanča je došlo pošto sam iz Jagodine i igrajući za Zvezdu obilazio sam svet. Najzad, "Jagodinska haubica" je stigla pošto sam dosta golova postigao jakim šutevima sa velike distance.

- Splićanin Pudar i ja smo bili najstariji, a često sam se pitao šta ja radim u društvu Radanovića, Piksija, Mrkele, Milka Đurovskog, Bore Cvetkovića, Gračana, Kataneca, Baždarevića, Elznera... Ali, sve mi je išlo od noge, protiv Kameruna (2:1) sam postigao gol, pa onda i protiv Kanade (1:0). Kako smo prošli grupnu fazu, pred susret sa Iranom, Toplak je odmarao Baždu, Gračana i mene. Kad ono, prvo poluvreme izgubimo sa 2:0, Gračan i ja uđemo u igru, pobedimo sa 4:2, ja se opet upišem u listu strelaca. Savladali smo zatim i Nemačku (5:2), protiv Francuza slabije odigram i onako nervozan zaradim crveni karton. Ali, sve u svemu, te Olimpijske igre su bile kruna moje karijere.

Odmah je započela trenerska?

- Nisam razmišljao da se bavim trenerskim poslom, iako sam mnogo naučio od mojih učitelja, Zeca, Vasovića, Stankovića, Šekularca, Vladice Popovića. Na nagovor prijatelja ipak sam počeo da radim sa kadetima Jagodine, pa sam preuzeo Jedinstvo iz Paraćina. Onda sam dobio poziv iz Kazahstana, šest meseci sam trenirao Ordabaši, bio sam zatim pomoćni trener Milanu Živadinoviću u Burmi, gde je bio selektor. Opet sam se kratko zadržao da bih prihvatio poziv iz Bijelog Polja i Jedinstvo uveo u Prvu ligu.

Onda je red došao na Crvenu zvezdu, ali ste na "Marakani" ostali samo šest meseci?

- Na inicijativu direktora omladinske škole Vasiljevića preuzeo sam kadete. Tu talentovanu decu rođenu 1998. godine predvodili su Luka Adžić i Romanić. U to vreme pravili su se ugovori na šest meseci, Vasiljević je otišao a novi direktor Mladenović me očigledno nije video u svojoj ekipi trenera. Žao mi je, mislim da sam ostavio dobar utisak, ali problem je u Zvezdi što se direktori menjaju kao na traci, a da o trenerima ne pričam. Žao mi je i što bivši igrači, koji su ostavili pečat u klubu, ne dobijaju pravu šansu i što se na decu i naravno na trenere, vrši veliki pritisak. Mislim da je važnije praviti igrače nego rezultate. Crvena zvezda je i dalje velika, ali treba dosta toga da se promeni unutar kluba za bolje sutra i prekosutra. Mladenović je podigao nivo, i on je bivši igrač, zna kako se radi i diše na "Marakani", pa očekujem još bolje rezultate omladinske škole.

Još ste na "godišnjem odmoru"?

- Može i tako da se kaže. Ne radim ništa, ali se i ne bavim ličnim marketingom. Mada sam uveren da imam šta da pokažem mlađim generacijama.