Mlada reprezentacija Srbije na EP osvojila samo bod i razočarala: Orlići ne umeju da lete

LETI, leti, leti... Srbija! Mlada fudbalska reprezentacija odletela je sa Prvenstva Evrope u Poljskoj, a da se čestito nije ni preznojila u Bidgošču. Posle tri utakmice i tri lekcije od Portugalije (0:2), Makedonije (2:2) i Španije (0:1), selektoru Nenadu Lalatoviću, njegovom stručnom štabu, igračima, ali i navijačima Srbije je valjda više nego jasno da ovi momci možda zaslužuju nešto više od časnog oproštaja, ali da to nešto više jednostavno nisu umeli. Naravno, ako je nekome uopšte stalo do mišljenja navijača...

Ovi “orlići” su pre tačno dve godine na Novom Zelandu postali prvaci sveta. Dobro, ne baš svi, jer je na klupi sedeo drugi trener koji je, neće on to da prizna, pobegao iz srpskog u američki fudbal. U ofanzivi je bio drugi igrač kojem ovog leta Lacio nije dao da igra za Srbiju.

Da li bi ovog leta sve bilo drugačije sa Veljkom Paunovićem i Sergejom Milinkovićem-Savićem, sada je možda i bespotrebno pitanje. Možda i nije vaspitano. Ali, dva poraza i jedan remi na Prvenstvu Evrope je tanak, skoro pa mizeran učinak ekipe koja je iz Beograda ka Poljskoj poletela sa reputacijom koja je teško ulubljena u Bidgošču.

- Za pravljenje ekipe, dobre igre i uzajamnog poverenja, meni kao selektoru treba vremena. Ne može se ništa preko noći. Osim toga, na ovom Prvenstvu Evrope nam je nedostajao veoma bitan faktor u fudbalu, a to je sreća. Da je Đurđević u prvom kolu načeo Portugalce u sjajnoj prilici kod 0:0, da je Grujić povećao na 2:0 protiv Makedonaca kada je bio sam pred golmanom, ili da je Živković u poslednjem minutu te iste utakmice umesto stative pogodio mrežu i da nas je Veljković u 4. minutu protiv Španije doveo u vođstvo, sve bi verovatno bilo drgačije - bili su rezonski, možda nekome i uverljivi izgovori selektora Nenada Lalatovića na neke detalje i malere koji su njega i njegov tim pratili tokom boravka u Poljskoj.

To fudbalsko teoretisanje na nivou “šta bi bilo kad bi bilo”, sada može da probudi samo još oštrije kritike, jer sa fudbalskim navijačima, zanesenjacima, pojedinim stručnjacima, stvar je relativno jednostavna: kada se osvajaju trofeji, traži se mesto više na balkonu Starog dvora. Kada se gubi: traži se nečija “glava”. Traži se termin više kako bi kritika bila što jača.

Zato je pred Fudbalskim savezom Srbije i onima koji brinu o budućnosti fudbala u ovoj zemlji relativno lak zadatak u danima koji dolaze. Analiza i precizno skeniranje stvari, gde je zapelo kod svetskih prvaka, onih koji su ih spremali za veliko i važno takmičenje. I jasna strategija: sa kojim snagama popuniti prazna mesta, jer iz ove generacije odlaze neki mnogo dobri igrači. Bar tako piše na papiru...

Živković, Antonov, Jovanović, Grujić, Đurđević i neki drugi prerasli su generaciju u kojoj su naučili da fudbalski lete. Tu veštinu su za samo dve godine naprasno zaboravili. Uostalom, nemaju ovi današnji klinci vremena da pročitaju šta su pričali i kako su živeli “čileanci” iz 1987. godine. Ne sećaju se šta je bilo juče, a kamoli pre dve godine, kada su baš oni sa beogradskog aerodroma poleteli na drugi kraj planete i šokirali novinare koje su ostavili s one strane carine rečenicom: Bićemo prvaci sveta!

NEDISCIPLINA
POSEBNA priča sa EP u Poljskoj je količina neznanja i neiskustva kojom su neki igrači dobijali žute i crvene kartone. Tipični primeri su Marko Grujić (utakmica sa Makedonijom) i Uroš Đurđević koji je već u 41. minutu duela sa Španijom morao da skine kapitensku traku sa svoje ruke i ode u svlačionicu.
Radi li iko sa “orlićima” i na ovu temu koja je i neka vrsta edukacije. Ovako je ispalo, da smo sami sebe lišili jedinog preostalog kvaliteta u važnim utakmicama.