Petković: Nikada nisam slutio da će nam zemlju u krvi ugušiti

TO samo život može da udesi. "Novosti" su se zatekle u kineskom Sečuanu, u glavnom gradu ove na Tibet naslonjene kineske provincije, Čengdu. Naš Ilija Petković je bio trener ovdašnjeg fudbalskog tima.

Bilo je leto 2003. godine... Ko je, tada, mogao da priđe "božanstvu" koje je Šangajac doveo u sam vrh velike Zmajevine.

Nije bilo do Ilije, rado bi se on s nama sreo, ali je kineski protokol tada, kao i sada, bio strog. Za naše prilike pomalo i nerazumljiv. Uspeli smo samo da mu doviknemo: "Ile, care, ne daj da te ovi kvare". Naši studenti u Kini su ovome dodali: "Care Ile, noge ti se pozlatile". Kinezi su se čudili. Nisu razumeli. E, ko im je kriv kad ne razumeju jezik "kojim ceo svet govori".

- Meni je drago da je Srbija, danas, prepoznala vrednosti kineske nacije - kaže nam Ilija Petković. - To je čudesno uporan narod. Čestit. Poštuje dogovore i protokole. Ovih dana stižu mi pozivi da posetim prijatelje, tamo, i verovatno ću uskoro ponovo otići.

U susret našoj fudbalskoj legendi Iliji Petkoviću pošli smo sa prilično šturom pripremom. Priznajemo: fudbal nam nije fah, ali to neće ni biti lajtmotiv naše priče, već njegov život, privatni... Svejedno, na početku podsećamo na njegovu karijeru koja je istovremeno i značajan deo istorije našeg fudbala.

Igrao je u kninskoj Dinari, a dres OFK Beograda nosio je 16 sezona, u njemu odigrao 417 utakmica i postigao 68 golova. Poseban deo njegove igračke biografije ispisan je u dresu reprezentacije - za selekciju Jugoslavije igrao je od 1968. do 1974. Odigrao je 43 utakmice, dao šest golova, bio proglašen i za najbolje desno krilo sveta i bio učesnik u pobedi "za sva vremena" - nad Engleskom. Tri godine je bio internacionalac - igrao za francuski Troa. "Tajfun sa Karaburme" bio je sportski direktor i trener OFK Beograda. Bio je trener klubova u Japanu, Kini, Grčkoj. U dva navrata - selektor našeg nacionalnog tima... Ovih dana ga lome da se vrati u OFK Beograd. Kako god, samo da se vrati.

- Vi ste novinari čudo - kazao je Ilija Petković uz prepoznatljiv, širok osmeh koji imaju samo ljudi, oni, koji nikome ništa ne duguju. Priznao je da se pozivu na razgovor odazvao, ne zbog potpisnika ovih redova, već zbog "Novosti" koje su ga decenijama pratile "korektno, bez sujete, zajedljivosti, navijačkih strasti, privržene isključivo etici zanata".

Njegovo poštovanje prema nama očitavalo se i u njegovom "stajlingu" za ovaj razgovor. Došao je svež, utegnut, raspoložen, odeven u kombinaciju teget i svetloplavo... I nije merio vreme, ali, nije kasnio ni sekund... Ko bi rekao da troši 72. godinu?!

Priča nam kako se obreo u fudbalu. Svaka novinarska priča valjda počinje tako. On, dete Knina, svima i svakom dalekog, pogotovo u vreme kada se komandovalo na parove razbrojsž: četnici-partizani, partizani-četnici.

- Nisam imao taj problem - kaže nam, uz osmeh. - Ni sad ga nemam. Bio je kod nas u Kninu, ja sam bio gimnazijalac, jedan Vojo Bilbija. Čudo od čoveka. Karatista. Posle se zamonašio. Učio nas da vežbamo telo, jačamo mišiće. Poslušali smo ga mi tadašnji momčići. Ja sam postigao toliko da budem najbolji vežbač na parteru. Tako sam, zahvaljujući Bilbiji, bio među drugim gimnastičarima u defileu na paradi ispred Tita, 1959. godine u Beogradu. Ali, u Kninu je bio i čuveni Tode Čeko. Nije bilo onog postrojavanja, s početka priče, ali jeste da se izjasnimo ko koji sport voli. Ja sam se opredelio za fudbal, mada sam mogao biti i dobar gimnastičar. Ma, voleo sam fudbal, to je ludilo koliko sam ga voleo. Igralište je nekako pružalo slobodu, gimnastička sala, kako ja vidim, sužavala vidik. Fudbal je, moja sudbina, znao sam.

Ilija Petković, dete Knina kao odličan gimnazijalac, devetnaestogodišnjak, već je bio fudbaler znamenite Dinare. Profesori kažu da je šteta da ne nastavi školovanje. Roditelji su saglasni, ali im je teško da "sina puste od kuće".

- Izborili smo se i upisao sam Pravni fakultet u Beogradu - priča nam. - Odlično sam krenuo, ali me ovde pozove naš Nebojša Pupovac, beogradski stomatolog i naša, kako mi to kažemo, zavičajna briga. Uputio me u OFK Beograd, govori, ti si rođen za njih. Dobro... I tu sam bio odličan. A, fakultet? Sociologija me sputala. Nisam dobio potpis profesora. Fakultet je tada bila ozbiljna priča. Šta ću, predao sam se sasvim tada mojoj jedinoj ljubavi - OFK Beogradu. Ali, ni školu nisam zapostavio. Upisao sam i završio višu ekonomsku. Bila su to lepa vremena, činilo mi se da se svi neizmerno volimo, a jedno je sigurno: Beograd nam je pružio utočište. Meni lično i ja sam mu zbog toga zahvalan i ne preterujem kada kažem da je Beograd jedna velika bajka u kojoj sam ispunio sve svoje snove. A ja, vratio sam Beogradu koliko sam mogao. I više bih da sam mogao.

Mi lagano i pažljivo podsećamo Iliju na Svetsko prvenstvo 2006, ono, kada je Ilija, kada selektor, odlučio da u tim ubaci - sina Dušana. Velika se lavina tada obrušila na Petkovića. Znamo da je to za njega jedna bolna sekvenca života. Svi su ustali da ga napadnu.

- Ma, ja sam kriv - kaže i prvi put tokom našeg razgovora pogled mu se gotovo zamaglio. - Nisam imao argumente da se tada suprotstavim javnosti. Bili su to teški trenuci. I za mene i za mog sina. Bilo, pa prošlo. On je posle igrao u Nemačkoj, Japanu... Više nije u fudbalu. Ima drugi posao.

Vraćamo se sa Ilijom u Knin. Ovovremeni Knin, njegov zavičaj, bez zavičaja.

- Dve decenije, gotovo, prikupljao sam svu snagu da tamo odem. Zašto sam tako dugo odolevao? Zato da nikom ne guram prst u oči. Da ne podstaknem bilo kakvu nevolju onima koji su se borili i izborili da tamo ostanu. A sve naše je tamo ostalo. Roditeljska kuća je prazna i pusta... Zato ne idem, jer tamo nema onih koji ti se raduju i kojima se raduješ. Sad idem samo na groblje. I, znate li koja su mi pitanja u glavi, sad, dok sa vama razgovaram: da li je moguće da ja nikada nisam slutio ovo što nas je snašlo. To, da nam zemlju u krvi uguše.