Luković i Anđelković – kumovi celog života

KUM nije dugme. On je najiskreniji prijatelj, veliki oslonac. Aleksandar Luković i Dušan Anđelković kumovi su celog života i za ceo život. Najiskusniji fudbaleri Crvene zvezde, Kraljevčani bili su zaslugom njihovih očeva oslonjeni jedan na drugog otkad znaju za sebe. Dragan Luković je 1982. godine za venčanog kuma izabrao Gradimira Anđelkovića.

- Očevi su igrali fudbal, moj u Konarevu, a Dušanov u Vrdilu. To su dva susedna sela u Kraljevu, ali ih rivalitet na terenu nije sputao da postanu kumovi. Tako je sve i počelo - otkriva na početku Luković.

Lune i Anđelko su odmalena jedan drugog oslovljavali sa "kume".

- Kao klinci često smo bili zajedno. Nismo išli u istu školu, ja sam išao u "Braće Vilotijević", a Lune u "Đuru Jakšić", ali smo stalno igrali fudbal. Imali smo i jedan i drugi terene pored kuća u kojima smo živeli. Jedva smo čekali da izađemo na "livadu" - nastavlja priču Anđelković.

Spojili su se fudbalski 1992. godine u školi fudbala "Bubamara" u Kraljevu.

- Trener nam je bio Đole Koković. Iznedrio je mnogo dobrih igrača: Piksi Kovačević, Darko Dunjić, Aleksandar Trišović... A, onda su nam se putevi razdvojili, ja sam otišao u omladinsku školu Crvene zvezde, a Dušan je sa 17 godina zaigrao za prvi tim Mladosti - objasnio je Luković.

Posle osam godina, 2005. spojili su se u Zvezdi na godinu dana, osvojili duplu krunu i - okumili. Porodice im to nisu nametnule kao tradicionalnu obavezu.

- Osećali smo tu povezanost. Pozvao sam Dušana da mi bude kum 2006. godine, kasnije mi je krstio sina Andreja (2007) i ćerku Unu (2009). Mi smo iskreni prijatelji, oslonac smo jedan drugom. Ljudi su postali čudni, sve se svodi na neki interes. Danas ako imaš dvojicu prijatelja ti si srećan. Mislim da mi imamo tu sreću - ističe ponosno Aleksandar.

Anđelković takođe ima dvoje dece Miju (2009) i Uroša (2012).

- I deca nam se lepo druže, posebno Mia i Una koje su isto godište. Naravno i supruge, moja Jovana i kuma Slađana. Imamo poseban odnos, iskren i bez opterećenja. Dok smo igrali u inostranstvu viđali smo se kada smo imali mogućnosti. Slave, rođendani naravno su nezaobilazni, ali od kada smo se u leto 2014. vratili u Srbiju svakodnevno smo zajedno. I na terenu i van njega - kaže Dušan.

Priznaju obojica da je posebna privilegija kada ti je najbolji prijatelj ujedno oslonac i na poslu.

- Retka je čast kada je kum tu i fizički pored tebe na terenu. Jako se dobro slažemo, razumemo, osećamo, imamo sigurnost. Slično i razmišljamo o ovom sportu. Analiziramo, pričamo i van terena i u jednom se slažemo. Stariji igrači imaju posebnu ulogu u timu, važni su i na terenu, a važniji u svlačionici, kreiraju i atmosferu. Bez atmosfere nema ni rezultata - ozbiljnim tonom pričao je kapiten crveno-belih.

I ličnim primerom pokazuju da fudbal ne priznaje godine, obojica ulaze u 35. I misle da mogu još da pomognu Crvenoj zvezdi na terenu.

- Osećam se dobro, nemam plan, jer ga uglavnom kreira Crvena zvezda. Ne vidim sebe u drugom klubu, kada sam se vratio pre dve godine rekao sam da ću na "Marakani" završiti karijeru. Videćemo na kraju sezone kako u klubu razmišljaju, ali ja mogu još da pomognem - jasan je Luković.

Anđelković samo klima glavom, isto misli.

- Ne bih u drugom klubu pronašao motiv. Zvezda je iznad svih, ne bih više da idem u inostranstvo. Dosta je bilo toga. Uživam u Zvezdi, pokazujem da mogu da dajem doprinos i biću tu dok klub bude smatrao da mogu da pomognem. A, mogu - završio je levi bek koji igra statistički najbolju sezonu u karijeri.

Sa kumovima brzo vreme prođe, fudbal im je u krvi, kao i kumstvo kojim su vezani već 35 godina. I koje traje na najlepši mogući način.