Boaći oduševljen atmosferom u svlačionici: Igrači Zvezde liče na vojnike Sparte!

PROFESIONALAC od glave do pete, golgeter finog kova, lepo vaspitan. Napadač Crvene zvezde Ričmond Boaći (24) u svakom smislu je čovek na mestu. Devet godina života u Italiji pomoglo mu je da postane pravi Evropljanin, iako uvek i na svakom mestu ističe svoju rodnu Ganu kao raj na zemlji.

Dok smo mu pokazivali Kalemegdan, pričali o istoriji Singidunuma, svim ratovima koje je preživelo ovo zdanje, Rič je nevoljno vrteo glavom.

- Ne razumem one koji ratuju, ne volim to. Znate li vi da u Gani nikad nije bilo rata? Mi smo srećan afrički narod, kod nas možete u jedan po ponoći spokojni da šetate ulicom. Ljudi u mojoj zemlji ne vole ni da se svađaju - uz osmeh je otkrivao napadač.

Srbija ga je naprečac usvojila i osvojila.

- Divna zemlja, fin narod. I uvek nasmejan. Niste bogati, ali ste vedri, druželjubivi, a ja to obožavam. Kao i Špance, koji su vam jako slični po mentalitetu. Italija je sjajna za život, ali se tamo retko ko smeje. Ne znam zašto...

Beograd je lep grad, kaže Rič, noćni život, po kome je veoma poznat u svetu, manje ga interesuje.

- Ako znaš šta hoćeš i ako imaš san, onda ne smeš da dozvoliš da san ode zbog trenutne zabave, trenutne sreće. Moraš biti pametan. Ne možeš biti 24 sata kod kuće, moraš da izađeš na ručak, kafu, u provod. Ali ako imaš utakmicu, ne smeš da izađeš. Moraš da disciplinuješ sebe.

Disciplinovala ga je porodica od malih nogu.

- Rođen sam u normalnoj, ne bogatoj familiji. Otac je policajac, mama se bavi prodajom raznih ulja. Tata mi je uvek govorio: "Nemamo novca, nismo bogati, ali na terenu ste svi isti. Tu ne postoje razlike u novcu, ne smeš da dozvoliš da neko bude bolji od tebe". Kad igram, dajem sve od sebe, jer želim da im podarim bolji život. "Ubio" bih se na terenu zbog toga.

Na život gleda sa mnogo optimizma, pobožan je...

- Verujem u Boga. A opet, ne smeš da se osloniš samo na njega. Ukoliko ne veruješ u sebe i ne pomogneš sebi, nećeš uspeti u životu. Otac mi je rekao jednom: "Svet je veoma veliko mesto i, ako želiš da uspeš u životu, ne smeš da zavisiš od drugih ljudi. Ako padneš, ne govori drugim ljudima - niste mi pomogli. Ne smeš da kriviš nikoga. Čovek uvek zavisi samo od sebe". Upamtio sam to, radio više od bilo koga da bih postigao nešto.

Od malih nogu je bio golgeter, primetio ga je učitelj na ulici kad je imao 10 godina, i tu je počelo.

- Prišao mi je jednog dana i rekao: "Gledam te svakog dana kako igraš i uvek daješ golove, kako ti to polazi za rukom?". Posle razgovora sa roditeljima počeo sam da treniram, sa 14 sam otišao u Bečam junajted. Kad je menadžer kluba došao kod nas kući, rekao je da me dovode za drugi tim. Ali ja sam njemu rekao: "Ja hoću u prvi tim". Da bi me utešili, odgovorili su: "Dobro, igraćeš za prvi tim ako se dokažeš". Na prvoj utakmici za drugi tim postigao sam dva gola posle 15 minuta i onda su me odmah prebacili u prvi tim.

"Momak koji daje golove" brzo je otišao u Đenovu, sa 18 godina, bio je član Gane na Mundijalu 2010. u Južnoj Africi.

- Ključnu ulogu u mojoj karijeri imao je trener Gasperini, koji me je sa 17 godina ubacio u prvi tim Đenove, jer je Suazo bio povređen. Da nije bilo njega, ne bih ni ja bio danas ovde. Zato zahvaljujem Bogu i Gasperiniju.

Povrede su ga sputale u karijeri u poslednje dve godine igranja u Atalanti i Latini.

- Počeo sam dobro, ali su mi povrede zagorčale život. Kao protiv Partizana, nisam mogao da pružam 100 odsto. Trčao sam, ali to nisam bio ja. Uvek moraš da budem fit, jer kad si povređen, onda ne možeš ništa. A ako ne igram dobro, veoma sam ljut, ne mogu da jedem. Ako znaš šta možeš da uradiš, a to ne uradiš onda se ne osećaš normalno. Ako igraš u skladu sa mogućnostima, onda se posle meča osećaš veoma relaksirano. A ja ne volim da lažem sebe i da kažem "nisi igrao dobro, biće bolje".

Došao je Zvezdu da ponovo uživa u fudbalu. Za klub kaže da je fantastičan.

- U životu sve počinje od odnosa među ljudima, a mi imamo fantastičnu atmosferu u svlačionici. Nikad niko od saigrača ne govori negativno, uvek kažu - pobedićemo. Kad imate takav tim, ne možete da izgubite. Mi najviše ličimo na vojnike iz filma "Sparta". Svi imamo isti stav, istu želju, ambiciju. To je neverovatno. Nikad se niko ne predaje, uvek su svi spremni na borbu. I trener je fantastičan. Kad gubimo, a vidim trenera Miodraga Božovića ujedinjenog sa igračima, onda ću trčati 300 na sat. Daje 100 odsto, velika nam je podrška, uvek misli pozitivno. I da ne mogu, trčao bih zbog njega.

Za Zvezdu ne postoji limit, smatra Boaći, iako vrlo dobro zna kakav je odnos snaga klubova u Evropi.

- Zvezda može i u Ligu šampiona. Ali mora da ima strategiju i stvori tim od 25-26 igrača koji su spremni da umru za rezultat. Možeš da pobediš svakog, pitanje je samo šta želiš. Kad okončam karijeru i vratim se u Afriku, želim da ljudi u mojoj zemlji kažu: "Postojao je Boaći, koji je uvek davao golove". Možda će se to dogoditi, možda i neće. Ali moraš da uložiš maksimum energije i znanja u svoj cilj - veruje napadač iz Gane.

Voli film, posebno umetnost i sliku...