Karasi o meču protiv Panatinaikosa: Svi su bili drogirani!

KARIJERA Stanislava Karasija (8. 11. 1946, Beograd) satkana je od kontroverzi, ali ovaj sjajni igrač, iako je delovao na sredini terena, tresao je mreže kao od šale. U dresu Crvene zvezde odigrao je 338 utakmica i postigao 130 golova, peti je strelac svih vremena, tresao je mreže i u Lilu (109-35), Antverpenu (27-5), a oduševljavao je i Amerikance učeći ih fudbalu u dresovima Bafala Stalionsa i Njujork Arousa.

A poznat je i kao jedan od "ključnih svedoka" onog čuvenog poraza od Panatinaikosa u Atini 1971. godine (4:0), kada je Zvezda posle trijumfa na "Marakani" (4:1) stala pred finale koje se igralo na "Vembliju".

- Mnogo toga je o tome pričano i nije ispričano, a da budem iskren, ni ja nisam uvek govorio do kraja. Možda je ovo prilika da ispravim tu "grešku" - započinje ovaj intervju za "Novosti" Stanislav Karasi. - Posle pobede od 4:1, svi su se nekako opustili, pa i uprava kluba, već su svi maštali o finalu sa Ajaksom. Prvo se razmišljalo o tome da spavamo u Skoplju, a da u Atinu stignemo na ručak, odmor i utakmicu, ali Miljan Miljanić je rekao da ne želi da bilo koga iritiramo. I tako, stigli smo u Atinu dva dana ranije i smestili se u "Hilton". Spavanja, naravno, nije bilo, dočekali su nas pljuvačina, glasna muzika, bubnjevi, uvrede svake vrste... Moja situacija je bila specifična, igrao sam za reprezentaciju u Zagrebu, onda sam putovalo do Beograda autobusom da bih stigao na avion za Grčku. I usput zaradio tešku prehladu, temperatura je varirala između 38 i 40 stepeni, i postavaljalo se pitanje da li ću putovati na revanš.

o Ipak ste bili u ekipi?

- Da, i bio sam smešten na sedmom spratu, a svi ostali na četvrtom, da ih ne bih inficirao. Nisam izlazio iz sobe, donosili su mi hranu, nikoga nisam viđao. Samo sam u dugačkom hodniku trčao kako bih koliko-toliko sačuvao kondiciju. Morao sam i na test pred meč, i prošao sam ga, ali još za vreme obilaska terena moji saigrači su mi izgledali nekako čudno, mirno, odsutno. Nisam mogao da ih prepoznam. A onda, novo iznenađenje. Bila je praksa da u svlačionici, osim Miljana i trenera, bude samo 11 igrača, niko drugi nije imao pristup. Kad tamo - gužva. Izađemo na teren, a slete dva helikoptera, istrče devojke u minićima i dele nam povelje. Tog dana je u Grčkoj počeo da se gleda TV u boji, pa je "Filips" podelio te povelje da bismo kasnije uz njih mogli da dobijemo reklamne televizore. Približava se utakmica, a priđe mi Kule Aćimović i kaže: "Ala si ti brz kao metak, a mi tako spori." Ja u čudu, a trese me temperatura...

o I onda primate gol u prvom minutu?

- To nas je sigurno poremetilo, pogotovo što smo na poluvreme otišli sa 0:2. Ali mene je brinulo nešto drugo, kao da se niko nije zabrinuo, saigrači su prolazili pored mene kao duhovi. I zato, i sad, sa ove vremenske distance, tvrdim: igrači su bili drogirani! Na koji način, ne znam, možda su u pitanju bile i neke jake tablete za smirenje koje su ih potpuno umrtvile, paralisale. Pitanje je samo nešto drugo: ko je to uradio i iz kog interesa? Kolale su i kolaju razne priče, pa i da su Branku Klenkovskom ispod jastuka pronašli velike pare. A ja sam sa Klenkom bio cimer i znam da je on uvek spavao bez jastuka. Da smo igrali finale sa Ajaksom, uveren sam da bismo ih pobedili i da bi put "kopljanika" iz Amsteradama, koji su posle bili četvostruki prvaci Evrope, bio naš put!

o Mnogi se pitaju da li je vaša generacija, sa Džajićem u timu, bila jača od one koja se popela na krov Evrope?

- Zlatnoj generaciji se posrećilo, a nama je samo sreća nedostajala. Uveren sam da smo kao tim bili jači i fudbalski obrazovaniji i da bismo dugo vladali da je sve bilo u tom polufinalu regularno - tvrdi Karasi. - Ima sličnosti u te dve generacije, ali mi smo bili dresirana vojnička ekipa koju je napravio Miljan Miljanić.

o Za Atinu vas veže još jedan događaj, ali mnogo radosniji?

- Ja sam kao vezni igrač često bio strelac, ali taj gol protiv Grka koji nas je kasnije, kroz baraž, odveo na Svetsko prvenstvo 1974. u SR Nemačkoj, jedino se pominje. Posle tog uspeha, dobio sam desetak poziva da kumujem širom Srbije, i stigao sam da budem kum pet puta. Supruga direktora "Kontinentala" u Beogradu bila je u porodilištu, svi su gledali utakmicu, pa je ona morala da razbije čašu da je primete i odvedu da i ona gleda. I kada sam šutnuo loptu ka mreži, ona je uzviknula "gol", i istog trenutka porodila muško dete koje je dobilo ime Stanislav. Bilo je i tuge: violinista u hotelu "Central" u Sarajevu izašao je na terasu, nije mogao više da gleda, a onda se polako vraćao, uhvatio se za štok i kada su povikali gol, on je pitao: "Ko ga je dao?" Viču mu: "Karasi, tvoj zvezdaš", i on padne i umre.

o Na tom svetskom prvenstvu niste dostigli očekivani nivo?

- Nema tu mnogo mudrovanja, najveći problem činio je glomazni stručni štab. I neispunjeno obećanje države da će nam platiti ono što smo zaradili. Pored Miljanića, na klupi je sedelo još osam-devet trenera, i svako je gurao svoje igrače. Normalno je što je došlo do razdora i što je sve puklo.

o A opet, dres reprezentacije obukli ste tek desetak puta?

- I to ima svoje objašnjenje, a nije u pitanju bila samo jaka konkurencija. Već i osveta Vujadina Boškova. Naime, te 1969. godine trebalo je da pređem iz Borova u Vojvodinu, mada su me tražili i Hajduk i Dinamo. Bili smo se praktično o svemu dogovorili, a onda se pojavila Zvezda, i Miljanić je insistirao na tome da se vratim na "Marakanu". Tako je i bilo, a bata Vujke mi to nikada nije zaboravio, pa me je preskakao i kada sam bio u vrhunskoj formi.

Tako govori Stanislav Karasi, "leteći tanjir sa Banovog brda".