Fudbal

Manojlović: Nisam ja za tabloide, na trening idem gradskim prevozom

S.Ilijoski

07. 01. 2017. u 10:55

Živim svoj život, ne moram i ne želim nikome da se dokazujem. Nije mi problem što se još ponekad vozim busom na trening, a i plaćanje taksija zameniću uskoro sipanjem goriva, kaže Filip Manojlović

Манојловић: Нисам ја за таблоиде, на тренинг идем градским превозом

FILIP Manojlović nastavlja lozu odličnih golmana Crvene zvezde. Profilisan kao izuzetan talenat, a planski i stručno vođen poslednje tri sezone, 20-godišnji Beograđanin nije izgoreo na debiju u večitom derbiju, već je brzo postao uzdanica šampionskog tima. I neko ko, iako za golmana golobrad, uliva veliko samopouzdanje.

Da je panter između stativa, uprkos visini od 197 centimetara, uverili su se ljubitelji fudbala tokom jeseni, ali Filip je pre svega...

- Beograđanin, rekao bih jedan običan mladi gradski čovek koji izuzetno ceni prijatelje i porodicu - u rečenici je sebe opisao Filip. - Otac Branislav, majka Marija, brat blizanac Andrej, baka i deka - oni su moje zdravo okruženje. Podržavaju me, znači mi i pozitivna energija koju mi daju u životu i poslu kojim se bavim.

FUDBAL JE TOP-POSAO DO pre nekoliko godina nije na fudbal gledao kao na osnovni posao:
- Kad si mlad, nisi svestan da možeš da zarađuješ od fudbala. A to je najbolji posao. Radiš na sebi, svom zdravlju, izgledu, uživaš u igri i još te plaćaju za to. Rad u seniorima je viši nivo, uozbiljiš se, stisneš petlju. Mnogo je vršnjaka koji ne zarađuju nikakav novac, sebe još nisu pronašli, a meni se ovo dogodilo i drago mi je zbog toga.

Ne oseća se kao zvezda iako u svom poslu teži najvišim ciljevima. Ne pogađa ga, kaže, popularnost i dosta pazi da ni pukim slučajem ne puni stubce tabloida. A navijači su ga često sretali u gradskom prevozu, dobijali augograme...

- Živim svoj život, ne moram i ne želim nikome da se dokazujem. Nije mi problem što se još ponekad vozim busom na trening, a i plaćanje taksija zameniću uskoro sipanjem goriva. Trebalo bi da položim vožnju do proleća, ali u pogledu moje životne filozofije ništa se neće promeniti. Imam okruženje koje me drži čvrsto na zemlji, uz mene su moja dva velika prijatelja i za dobro i za zlo, a moram da ih pomenem: Lazar Denić i Luka Radmanović...

Otac je igrao rukomet, podržava ga i ne kritikuje kao što čini brat Andrej.

- A, da nije bilo brata, ne bih ni počeo da treniram u klubu. Na njegov nagovor u trećem razredu počeli smo da treniramo u Radničkom sa Novog Beograda. Trener Zoran Ljujić Ljuja brzo me je naučio da volim ovaj sport, radio sam fanatično dva puta dnevno i sa starijima. Uživao sam...

Posle dve godine dogodio se ključni turnir u Obrenovcu.

- Izbacili smo Zvezdu u polufinalu na penale. Ja sam odbranio penal, a Andrej je postigao odlučujući gol s bele tačke. Tražili su nas u paketu, ja sam prešao, a on nije hteo. Tako sam ja krenuo ka profesionalnim vodama, a on se bacio na nauku i studije.

SAZRELI NA BALKONU MANOJLOVIĆ je deo zlatnih orlića, svetskih prvaka sa Novog Zelanda:
- Bilo je to 45 nestvarnih dana. Nismo planirali toliko da ostanemo, ali smo se vratili sa lovorikama. Bili smo složni kao familija, Veljko Paunović nas je vodio maestralno, a poseban utisak bio je izlazak na balkon. Verujte mi, mnogo smo zreliji sišli sa balkona nego što smo se na njega popeli. Značilo je to svima nama, osećali smo se uzvišenije, vrednije, podiglo nam je samopouzdanje.

Edukacija je u kući Manojlovića nešto što se podrazumeva.

- Kao sportista moraš da razvijaš sebe i na mentalnom planu. Ne možeš da imaš samo onu fudbalsku inteligenciju. Posle osnovne škole "Ivan Gundulić" završio sam Sportsku gimnaziju. Da mi nije bilo razredne Svetlane Bulić i njenog razumevanja za izostanke, možda ne bih mogao redovno da završim školu. Upisao sam menadžment u sportu na Univerzitetu "Alfa". I "počistio" prvu godinu, upisao drugu. Imaju i oni razumevanja za izostanke sa predavanja, kolokvijuma, ali stižem zasad nekako sve.

U Zvezdi je od petlića, prošao je sve selekcije, ali i sve statuse.

- Nisam uvek branio. Dve sezone sam bio rezerva. Bila je to dobra škola jer sam naučio da klupa nije bauk.

Treneri Marić i Maksimović dali su mu šansu da stane na gol u omladincima koju on nije ispustio.

- Sudbinski mečevi bili su protiv Partizana. U omladincima mi je večiti derbi bio drugi na golu i bio sam igrač utakmice. Za seniore sam debitovao u Humskoj, nažalost, završio se porazom.

Vrteo je 100 puta tu situaciju kod gola Leonarda.Impresivno, brzo je "očistio glavu", jer je nedelju dana kasnije protiv Vojvodine bio odličan.

- Analizirate prvo sebe, a zatim to činite i sa trenerom. Posle svake utakmice, sednemo Maksa i ja, on izvadi svoje blokče i krenemo. "Stani na 11. minutu i osmoj sekundi", pa odradimo sve detalje. Sigurnost dolazi iz znanja, iskustva i velikog rada. Radim mnogo jer hoću da osetim tu moć na terenu. Sa pritiskom sam se saživeo. Kad čujem "sever", kroz glavu mi prođe samo jedno: uradi sve kako najbolje umeš...

Moć kod golmana dolazi sa iskustvom.

- Odigrao sam tačno 50 takmičarskih utakmica u seniorima za Bežaniju, Bačku i Zvezdu. Kad je trebalo da pređem u Sopot, nije mi bilo svejedno, ali sam imao prave ljude kao što je Maksa koji su mi rekli: "To je dobro za tebe". Ne kajem se. Bio je to pravi put za golmana, da se kali, stabilizuje, da greši, uradi nešto dobro. Iskustvo stečeno u Bežaniji i Bačkoj mnogo mi je pomoglo da što spremnije stanem na gol Zvezde.

Na njemu bi da ostane dugo.

- Ja bih voleo da budem ceo život u Zvezdi. Da budem u Srbiji, kod kuće, u svom klubu. Šta može bolje od toga?

Svestan je da klub živi od prodaje najboljih.

- Na meni je da radim i treniram i na to ne mislim. Ne može se pobeći od sudbine. Lično imam mnogo motiva u 2017, kako da sa Zvezdom dostignemo duplu krunu, tako i da se što bolje pripremim za EP za mlade u Poljskoj - zaključuje Manojlović.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije