Milan Jovanović još pati za šansom iz 2010: Vredeli smo za polufinale SP!

NAJTEŽE je u sportu povući se kada si na vrhuncu. To svi znaju, ali retko ko to ispoštuje, pre svega ako postoji zov novca. Milan Lane Jovanović (18. 4. 1981, Bajina Bašta) je jedan od retkih koji je u najboljim godinama (32), sa ugovorom na još godinu dana sa Anderlehtom i pozivima iz Kine i arapskih zemalja, rekao - kraj.

- Manjak motivacije, psihološka zasićenost, uz činjenicu da sam i egzistencijalno i sportski ispunio sve ambicije, odredile su moju odluku. Takođe, najstariji sin Lazar (10) je završio prvi razred u francuskoj školi u Briselu, a da ćirilicu nije znao, da je nastavio školovanje, morali bismo da ostanemo još četiri-pet godina, tim putem bi krenuli i Dušan (9) i Miloš (5)... U tom slučlaju morali bismo da naš život vežemo za Belgiju. Bio sam emotivno ispunjen, a znao sam i da sam ostao još dve-tri godine u fudbalu, ne bih bolje živeo. Mislim da je to bio najbolji potez, srećan sam u Novom Sadu, Srbiji i nijednog trenutka se nisam pokajao što sam rano otišao u penziju.

Igrali ste u Vojvodini, Šahtjoru, moskovskoj Lokomotivi, Standardu, Liverpulu i Anderlehtu. Gde ste bili najbolji?

- Nemam dilemu, najbolje sam igrao u Belgiji.

Hoćete li nam iskreno reći zašto niste uspeli u Liverpulu?

- Do sada sam bio džentlmen i govorio da sam ja verovatno najveći krivac. Ali, evo, da otvorim dušu. U Liverpulu sam odigrao samo 18 utakmica u svim takmičenjima, da bih posle nekih odličnih partija pravio pauze, bez minuta na terenu, i po 45 dana. Neverovatno. Problem je bio što je mene doveo Rafa Benitez, a ja ga nisam dočekao jer je trenersku palicu preuzeo Roj Hodžson. Bilo je to vreme velikih tranzicija u Liverpulu, promenjen je vlasnik i trojica trenera, a novajlije su proglašavane najvećim krivcima. I rešio sam da se vratim u Anderleht, gde sam doveden na velika vrata. U tom periodu velikan iz Brisela tri godine nije osvojio trofej, a onda smo prigrabili dve titule i dva Superkupa za dve godine. Svoju misiju sam ispunio, a i to je bio jedan od razloga što sam rekao zbogom fudbalu. Otišao sam kao pobednik. A sama činjenica da sam čak osam puta operisan i da sam se svaki put vratio jači i bolji, govori koliko sam bio uporan.

Čime se ponosite u karijeri, a šta sebi ili nekom drugom ne možete da oprostite?

- Ponosim se, pre svega, što sam najveći deo uradio sam, jer nisam imao izbora. Što sam nosio dres Srbije 44 puta (11 golova), što su me trenirala velika trenerska imena, što sam delio svlačionicu sa sjajnim igračima, što sam dva puta proglašavan za najboljeg fudbalera u Belgiji, što nijednom našem igraču, a bilo ih je mnogo u ovoj zemlji, nije uspelo. A ostale su tuga, žal, velika praznina što nismo ostvarili ono što smo mogli na SP u Južnoj Africi. Ubeđen sam da smo imali kvalitet da igramo bar u polufinalu! Pobedili smo tada Nemce, a izgubili od Australije. A mislim da smo baš protiv "kengura" odigrali najbolju utakmicu na Mundijalu. Bila je to sjajna generacija, u punoj snazi su bili Nemanja Vidić, Deki Stanković, Bane Ivanović, Nikola Žigić, a u to vreme Miloš Krasić je bio fantastičan. Selektor je bio jedan Radomir Antić u najboljim godinama, koji je sublimirao sve svoje kvalitete i životno iskustvo. Što je najgore, uveren sam da je taj poraz od Australije doveo do kasnijeg, višegodišnjeg posrtanja nacionalnog tima.

Malo ko zna da ste bili "vukovac" u osnovnoj školi, da ste sada na četvrtoj godini Fakulteta za sport i turizam?

- Imam dosta slobodnog vremena, a čitanje mi je navika od malih nogu. Hoću da dobijem fakultetsku diplomu ako ni zbog čega drugog, a ono da bih bio primer svojoj deci, da imaju na koga da se ugledaju. Po prirodi sam buntovnik, na neke stvari gledam selektivno, zato sam tužan što je naše visoko obrazovanje postalo farsa, prepuno lažnih diploma i biografija...

Knjiga vam je jedan od najboljih prijatelja, a istorija tema broj jedan?

- Dosta čitam, završio sam nedavno "Čizmaše" Dragoslava Mihailovića, a u jednom dahu sam pročitao "Krst na križu" Ratka Dmitrovića. Preporučio bih svima koji ne znaju istinu o srpsko-hrvatskim odnosima da je pročitaju, jer je knjiga razobličila naš tragični odnos i hrvatsku mržnju.

Nije tajna da se ne libite da branite srpstvo, ali i da budete oštar kritičar?

- U pitanju ste dali i deo odgovora. Moj nacionalizam je isključivo refleksni. Kod nas se najviše forsira matrica da su Srbi loši momci i krivi za sve nemire, a istina je da su Srbi bili jedini koji su hteli da sačuvaju Jugoslaviju. Sa ovog aspekta, greška srpskog naroda je što nije insistirao na nacionalnoj državi odmah posle Prvog svetskog rata, pošto se kasnije sve utopilo u zajedničke države koje su nas debelo koštale jer su Hrvati napravili genocid. Pa tamo Srba ima samo u tragovima. Mi imamo kolosalnu istoriju, a ni danas nemamo u školskom sistemu - nacionalnu istoriju. Odnos prema našim pobedama ali i stradanjima je katastrofalan. Mi nemamo pravo da ćutimo, ali imamo pravo da branimo naš integritet, dostajanstvo, kulturu i svoje pravo na postojanje!