Ćirić: Nisam bio u sukobu sa Van Galom

TALENAT je jedno, a dar od boga nešto drugo. Dragan Ćirić (15. 9. 1974, Jakovo) imao je i jedno i drugo. I zato je bio ljubimac navijača Partizana (u dva navrata osvojio je pet titula, kup i igrao u osmini finala Kupa UEFA), nosio dres Barselone, AEK, Valjadolida...

o Lepa karijera, ali je po svemu morala da bude mnogo bolja?

- Ima u tome istine. Generalno, možda je i meni ostao gorak ukus u ustima kada se priča na tu temu, da ne kažem neku jaču ili grublju reč. Jer i ja mislim da sam mogao i bolje i više. Ipak, velikim delom karijere sam zadovoljan, mada bih u nekim segmentima danas drugačije reagovao i postupio. Međutim, i to što je bilo, da tako kažem, negativno, treba gledati pozitivno.

U Partizanu ste osvajali titule, bili lider. Zašto niste uspeli u Barseloni?

- Bilo je više razloga. Prvi i osnovni, konkurencija je bila žestoka! A osetio se i nagli prelazak iz jedne zemlje u drugu, od jednog načina igranja fudbala na drugi. U veznom redu su igrali Gvardiola, De la Penja, Đovani, Selades, sadašnji trener Barse Luis Enrike je tada nosio desetku, a po strani su delovali Figo i Rivaldo, u špicu Stoičkov, kasnije Klajvert i Digari...

Da li ste imali probleme sa Luisom van Galom, koji vam je namenio mesto desnog krila, što vam svakako nije odgovaralo?

- Ne, nisam imao sukob s holandskim trenerom, nijednog trenutka. Prve godine mi je bilo super, u drugoj sezoni sam se povredio, a u Barseloni niko nema vremena da bilo koga čeka. Van Gal me je video na toj poziciji, u stvari, tražio je alternativu za Figa i Rivalda kada ne igraju, pa me je tu forsirao. Ali da budem iskren, to je za mene bila potpuno nova, drugačija pozicija, pa sam se malo i pogubio.

Može li se reći da je i pored svega cilj ispunjen, jer igrali ste u jednom od najvećih klubova sveta?

- O Barseloni samo najlepše. Zadovoljan sam što sam bio deo katalonske fudbalske priče.

Barsa, ona vaša ili ova Mesijeva, koja je bila bolja?

- Moji saigrači su bili fudbalski monstrumi, ali jedan je Mesi. On je ta prevaga, ma takav igrač se nije rodio.

Imali ste odličnu sezonu u AEK iz Atine (26 utakmica, 10 golova), kao i u Valjadoludu (51-4)...

- U Atini je bilo lepo, a Valjadolid je baš bio teška sredina, sve je bilo drugačije od onog na šta sam navikao. A navikao sam da jurimo trofeje, da stalno pobeđujemo. Valjadolid je, da tako kažem, preživljavao svaku godinu, što ja nikako nisam mogao da prihvatim. Pogotovo kada ti trener stalno govori "Važno je da ne primimo gol".

Povratak u Partizan i kraj u 30. godini, u naponu snage. Da li ste se bili umorili od fudbala, izgubili želju, kada ste tako rano rekli "zbogom" fudbalu?

- Sigurno je da sam mogao još da igram, ali sticaj okolnosti i neke čudne stvari na koje nisam mogao da se naviknem, pa činjenica da nisam naišao na razumevanje, uticali su na to da sam rekao - dosta. Ne, nikome ništa ne zameram, jednostavno, izgubio sam želju. Ali moram da to pre svega sebi priznam, možda se i kajem što sam tako završio karijeru.

Vratili ste se fudbalu, u Partizan. Na nagovor Ljubiše Tumbakovića seli ste u direktorsku fotelju, ali ste je ubrzo zamenili kućnom?

- Ne bih se vraćao na taj period, mogu samo da kažem da sam i iz te priče izvukao neko pozitivno iskustvo, i to je to.

Imate li komentar na sadašnju situaciju u Partizanu?

- Ne, jer kada bih počeo da pričam, emotivno bih se istrošio, a ta tema mi nikako ne bi prijala.

Hajdemo onda u reprezentativne vode, možemo li u Rusiju?

- Gledam, pratim, navijam. I verujem da možemo, jer je Srbiji to potrebno.

Kada smo već kod reprezentacije, kako je moguće da ste u nacionalnom dresu odigrali samo četiri utakmice?

- To i meni nije jasno. Tada uticajni ljudi morali su da imaju neki plan, a ne da rade sporadično, bez plana, koristeći neke sisteme koji su bili već na izdisaju. Čudno je bilo što sam mogao da igram za Barselonu ali ne i za našu reprezentaciju. Nisam očekivao da budem ključni igrač A selekcije, s obzirom na zaista strašnu konkurenciju, ali je trebalo da bar budem prisutan. Nisam, naravno, ja jedini koji je tako prošao...

Danas je Dragan Ćirić uspešan ugostitelj?

- Sve je to splet okolnosti. Nisam imao ni ideju o tome da će sve poći u ovom smeru kada sam odlučio da otvorim restoran "Milagro" u Zemunu. Kupio sam plac za jedan dan i onda počeo da gradim. Drago mi je što ovaj španski restoran svi hvale, ambijent je lep, hrana odlična. A zajedno sa Savom Miloševićem držim i hotel "Srebrna lisica" na Kopaoniku. I tu sam spojio lepo i korisno, jer obožavam Kop, volim da skijam, vozim snoubord.

Planovi?

- Tražim šta bih još mogao da radim i u kom pravcu dalje da idem. Fudbalu se ne vraćam, bar tako sada mislim, uostalom, ja sam davno naučio da postoji život i van fudbala.

Dragan Ćirić danas živi na Vračaru i možete ga svakodnevno videti kako sa svojim ljubimcem kotonom Boltom šeta oko Hrama Svetog Save.