Refik Šabanadžović: Želim da me Anel nasledi u Zvezdi

KARIJERA satkana od radosti, uspeha, trofeja, ali i od muka prouzrokovanih povredama (bio u komi) i crvenim kartonom u duelu sa Argentinom na SP u Italiji koji mu je obeležio karijeru. Ipak, Refik Šabanadžović (1.8.1965, Tuzi kraj Podgorice) biće upamćen kao sjajan igrač, vrhunski profesionalac i čovek na koga uvek možeš da se osloniš, i u dobru i u zlu.

o Da počnemo od činjenice da niste u fudbalu?

- Ne, jer mi se neke stvari koje su deo fudbala ne sviđaju. Zato sam po okončanju karijere krenuo u biznis sa nekretninama i dobro mi je krenulo. Mislio sam da ću se vratiti da živim u Podgorici, gde su mi otac, majka, braća, gde imam i dva lokala, ali eto, ostao sam u Sarajevu. I sada živim na relaciji Podgorica - Sarajevo - započinje priču za "Novosti" Refik.

o Da li su ljudi iz Željezničara pokušali da vas ipak "uvuku" u fudbal?

- Jesu, ne mogu da kažem da su me zaboravili. Naprotiv, u više navrata su mi nudili da budem trener ili sportski direktor, ali, ja sam ipak izabrao drugi put.

o Ipak, gledate utakmice na Grbavici?

- Redovno, trudim se da ne propustim ni jednu utakmicu. Ipak, više pratim evropski fudbal, a naravno da mi ne promakne ništa što se događa u Crvenoj zvezdi. Žao mi je što je propustila šansu da eliminiše Ludogorec. Nadam se da će posle dvomeča sa Sasuolom ipak igrati u Evropi.

o Željo, Zvezda i Anel, kakva je to spona?

- Gde me nađoste! Imam četvoro dece: ćerke Aminu(25) i Adelu(20) i dva sina, Amila(23) koji živi u Dablinu i Anela(17) koji igra za omladince Želje i reprezentaciju BiH. Dobar je, kažu da će biti bolji od mene jer je pametniji. Neka, neka, tako i treba. Na prvenstvu Evrope je bio kapiten. Već igra za starije...

o Dobro, a šta je sa Zvezdom?

- Eh, Zvezda, nemam šta da krijem, nadam se da će Anel, koji igra zadnjeg veznog baš kao i ja nekada, da me nasledi u crveno-belom dresu!

o Da li to znači da ste ga inficirali?

- Naravno, gledamo sve utakmice. Sada smo bili zajedno pored malih ekrana kada se igralo protiv Ludogoreca. Anel je, kao i svi u Sarajevu, bio fasciniran atmosferom na "Marakani". "Delije" su napravile sjajnu koreografiju, sve je prštalo, a ja kažem sinu: e moj Anele, ovo što vidiš je delo 50.000 navijača, a tvoj otac je igrao pred 100.000, pa ti ne možeš ni da zamisliš kakvo je to grotlo bilo.

o Vratimo se opet u prošlost, fudbal vas je za malo lišio života?

- Uh, i sada kada se setim toga, naježim se. Prvi put sam u Zvezdinom dresu došao na Grabavicu, u jednom duelu me je Zoran Slišković, nenamerno, udario laktom u slepoočnicu. Pao sam kao pokošen, izgubio svest. Kasnije su mi pričali da me je spasao doktor Želje, Josip Braco Jurišić koji mi je izvukao jezik da se ne ugušim. Prebačen sam u bolnicu, nekoliko dana sam bio u dubokoj komi, preživeo sam, a mnogi su mislili da sam završio karijeru. Prebačen sam u Beograd, u bolnici sam proveo mesec dana, van terena bio pola godine - seća se svakog detalja Refik. - Oporavak, dug, mučan, osećao sam se nemoćno, kao da sam učio da hodam. Bilo je problema i sa orijentacijiom. Ali, pobedio sam sebe, rešio da moram da se vratim, i vratio sam se, bolji nego ikad...

o Sve ostalo je davno poznato, sa Zvezdom ste se popeli na krov Evrope, sa reprezentacijom bili peti na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine?

- Nema tu mnogo da se priča, da nije bilo tog prokletog rata ona moja Zvezda bila bi prvak Evrope bar još jednom, a u Italiji su nam Argentinci prekinuli san. A, mogli smo da se borimo, da je bilo sreće i poštenja i za titulu prvaka sveta.

o Pomenuli ste poštenje?

- Da, jer sam ja nezasluženo isključen. Bila je to nameštaljka. Čuvao sam Maradonu, a znate šta je on bio u Italiji, Bog i još ponešto. U "živom zidu" je bilo osam igrača, a sudija je baš meni dao karton, i to isključujući. Samo zato što sam čuvao Maradonu, i to dobro. A da sam ostao na terenu, verujem da bismo 11 na 11 slavili, jer bili smo bolji i sa igračem manje, a pali smo sa bele, za nas crne tačke.