Bane Smiljanić: Fudbal mi spasao život

KADA se pomenu Tajland, Singapur, Jordan, Oman, Tunis, Ujedinjeni Arapski Emirati prva asocijacija je turizam, pa sunce, more... Japan, Kina, Kuvajt su posebna priča kao i Katar ili Mjanmar, a pogotovo Libija, Irak, Iran... Ali, ovo nije priča o turizmu, već o fudbalu.

Bane Smiljanić se nedavno vratio sa Tajlanda, ali je pravi sagovornik za našu priču jer je tri puta radio u Libiji, tri puta u Jordanu, jednom u Omanu...

- Naši ljudi jednostavno nemaju prave informacije koliko su ove zemlje napredovale i uložile novca u igrače, trenere, infrastrukturu - započinje priču za "Novosti" iskusni stručnjak. - Ono što je osnovna razlika, kada su treneri u pitanju, tamo si šef stručnog štaba i kada je struka u pitanju pitaš se za sve, ali je i odgovornost veća. Poraz se preboli ali se neuspeh ne prašta. U stručnom štabu sam, zavisno od zemlje i ekipe, uvek imao od 12 do 15 ljudi.

Smiljanićev rad "tamo daleko" ipak je najpoznatiji po Libiji.

- Kada sam prvi put stao na tlo Libije, posao mi je bio olakšan pošto sam došao posle legendarnog Vladice Popovića i imao već formiran tim. Imao sam odlične rezultate i bio izuzetno poštovan pa sam se osećao kao kod kuće. Mnogi su se začudili kada sam se vratio, a pogotovo treći put kada me je zadesio i rat. I dok su svi bežali iz Libije, ja sam ostao i radio i pod bombama. Navikao sam se valjda jer sam trenirao Borac iz Čačka kada je Srbija bila bombardovana...

Smiljanić nerado priča o tome šta je preživeo, sa osmehom se brani od konstatacije da je bio ludo hrabar.

- Svuda ima loših ljudi, ali ja sam u Libiji proveo pet-šest godina i zavoleo taj narod. Nisam političar, ostao sam, znam, šest meseci duže nego što je trebalo, ali, jednostavno, osećao sam potrebu da radim s tim momcima i u tim uslovima. Međutim, rat menja psihu i za tili čas, iako sam do juče bio ljubimac naroda, postao sam stranac. Tada im je zasmetalo to što sam dobio auto od Gadafija pa su mi ga uzeli, kao i sve stvari i jednostavno rekli - idi.

I onda Bane otvara dušu i prvi put za medije govori o najdužem kilometru u svom životu. Kilometru pakla.

- Krenuo sam u našu ambasadu, a onda ostao bez kola, novca, stvari, sve su mi oduzeli. Trebalo je da prepešačim kilometar pored arapskog groblja koje je opasano ogradom od dva metra, na 50 stepeni Celzijusovih. Krenem polako, sa jedne strane su Gadafijevi "zeleni", sa druge strane "šareni", kako su zvali revolucionare. Idem polako, a oni pucaju u vazduh i smeju se. Poleteo bih, ali ne smem, snajperista koliko hoćeš. Nisu pucali u mene, ni jedni ni drugi, valjda što sam im donosio titule i dobre rezultate, pa mogu da kažem da mi je praktično fudbal spasao život - seća se tih poslednjih dana u Libiji Bane Smiljanić.