Miroslav Janković: Greške sudija draž fudbala

Od iduće godine FIFA uvodi u fudbal video-tehnologiju za sve sporne situacije na terenu. To će biti najveća revolucija u vek i po dugoj istoriji ovoga sporta. Koja će ga, po nekima, unaprediti a, po meni, unazaditi, jer će ga samo iskomplikovati, tj. amerikanizovati.

Jer, čar fudbala je u njegovoj savršenoj jednostavnosti, beskrajnoj uzbudljivosti i povremenoj sudijskoj (pot)kradljivosti: najavljena tehnika će i jednom i drugom i trećem oduzeti ponešto. Ili podosta. Ali, tako hoće novi šef FIFA Infantino, čije prezime zvuči pomalo obeshrabrujuće.

Fudbal je igra nad igrama: kada bi postojao toliki stadion, na finalnu utakmicu Svetskog prvenstva bi došlo i pola miliona ljudi. To je jedini sport na svetu gde ruku koriste samo dva od dvadeset i dva igrača. On je ritmičko-misaoni spoj i kreacija dva najudaljenija motorička organa čoveka: noge i glave, sa mozgom u sebi.

Njegova najveća draž je upravo ova naizgled nemoguća mehanika kordinacija ta dva dela ljudskog tela. I ubeđenje mnogih koji gledaju da i oni mogu da urade sve isto, ili makar slično, kao i oni momci dole na terenu. I, posebno, tvrdo verovanje ogromnog broja ljubitelja fudbala da se u njega razumeju najmanje jednako kao i oni koji ga igraju pred njihovim očima.

Zapravo, to je atavistička satisfakcija na onu napravdu kada se na poljančetu momci dele na one koji će igrati i one koji će samo gledati. Oni koji nisu odabrani da igraju, to svoje ogorčenje sa ledine prenose na stadione i usmeravaju na sudiju: ali ta ogromna strast je i dala fudbalu božansku snagu, draž i planetarnu popularnost. Stadioni su postali najveće pozornice pravde i nepravde na svetu, za naivne i siromašne uglavnom. A ti su listom fudbalski navijači.

Video-tehnologija će dotući jednog od najvažnijih ljudi u toj igri: sudiju, čije odluke daju posebnu mističnost i temperaturu fudbalskoj utakmici. Sudijska greška je konstitutivni element fudbalske magije, jer proizvodi orgazmično zadovoljstvo publike, koja se psovkama na njegov račun prazni i junači. I biva veličanstveno uznesena u sopstvenim očima, to je na strani istine makar jedan jedini tren. Uaaa sudija, uaaa lopove je njihova univerzalna terapija za sve svoje životne boli i promašaje.

Najbolji fudbalski sudija u istoriji, Italijan Kolina, na sve ovo je gorko izgovorio samo jednu reč: frustrirajuće. A poznat je i po tome što se prilikom sličnih inicijativa tvrdo zauzimao da se ništa ne menja u fudbalskim pravilima, osim da se, možda, onaj aut izvodi nogom, a ne rukom, i tako upotreba ruke, kao zagađivača nogometa, još više ograniči.

Amaterski boks je, na primer, umro kada su bokserima stavili kacige na glavu i kad gledaoci u prvim redovima nisu više videli šikljanje krvi iz naprsle arkade boksera. Pa je izmišljen gladijatorski kik-boks.

Sve ovo sa fudbalom, uz seks, najvećom planetarnom sirotinjskom zabavom, ide malo dalje i dublje od ove igre, čini mi se. Neko hoće elektronskim okom da ga demokratizuje, kao što to rade Amerikanci sa svojim sportovima (bejzbol, ragbi, kriket), gde se trećina vremena gubi na prekide i arbitriranje.

A gde god je američki tip demokratije i pravde, za bilo šta, stao nogom, tu je trava prestajala rasti. Ja se bojim da će početi i fudbalska da vene.

Miroslav Janković, novinar