Rastanak se primakao... Srđan Babić (19), štoper Vojvodine, sasvim je izvesno, karijeru će da nastavi u nekom inostranom klubu. Uzdanica zadnje linije „orlića“, s kojima krajem maja putuje na Novi Zeland na Svetsko prvenstvo U20, po povratku, kada dođe vreme za ponude, doneće odluku, a želja mu je - Španija.

To potvrđuje u razgovoru za “Sport”, uz kafu u restoranu „Dragon“, ispod tribina stadiona „Karađorđe“.

- To mi je bio prvi kontakt sa Novim Sadom - otkriva Babić. - Kada su me 5. avgusta 2011. godine Milan Čabrić Čabra i Bane Kukolj doveli iz Banjaluke u Vojvodinu, odmah smo došli u „Dragon“ na ćevape, prave banjalučke, iste kao kod moje kuće. Od tada sam redovan, kad god se uželim. Ovde ću da pravim i oproštajno sa saigračima, drugarima kada budem menjao sredinu. Završio sam školu učenika u privredi, planiram da upišem Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, ali to će da zavisi od karijere. Sigurno odlazim, više nema kalkulisanja po tom pitanju.

U Vojvodinu ste došli sa nepunih 15 godina. Koliko je bilo teško?

- Bilo mi je tada kao da idem u Real. Prelazak iz Banjaluke, gde sam u Borcu igrao od pete godine, nije mi baš bio lak, ali sam se brzo navikao i sada mi je ovde kuća. Novi Sad je moj grad. Majka Vesna, otac Milanko i brat Nebojša me maksimalno podržavaju. Nebojša je dve godine mlađi od mene, igra u Borcu, na poziciji desnog štopera i jednog dana, možda, zaigramo u istom klubu. Voleo bih to, bilo bi lepo.

ZLATAN GOL U ISTORIJI Srđan Babić je bio član generacije koja je obeležila 100 godina od osnivanja kluba osvajanjem prvog nacionalnog Kupa, i u finalu zatresao mrežu Jagodine.
- To mi je jedini gol u dresu Vojvodine, za sada. Jedan, ali zlatan, ušao je, eto, u istoriju. Teško će biti izbrisan. Mnogo mi je drago zbog te generacije. Alivodić je dao prvi, Žakula odbranio penal, ja dao drugi gol... Bilo je sjajno, i činjenica da smo trofejom čestitali klupski jubilej i obradovali navijače, i samo slavlje.

Debi u Vojvodini bio je pre godinu i po dana?

- U januaru 2014. kod trenera Sose Babića - precizira Babić. - Tada je bilo mnogo promena u ekipi. Otišli su Trajković, Vulićević... došli su Veselinović, Pekarić... Izborio sam se za mesto, ustalio u timu, i dajem sve od sebe.

Ovog proleća, kao tim nemate baš čime da se pohvalite. U čemu je problem?

- Prošlog proleća smo jurili trofej, osvojili ga, jesenas na startu obarali klupske rekorde rezultatima... Sada, nemam reči. Ne znam šta da kažem. Izgubili smo tri utakmice zaredom na „Karađorđu“. Nemam opravdanje za to. Teško je, znate, uopšte to i komentarisati. Želiš pobedu, sve daješ za nju, a bukvalno se ne da da pobediš. Kad primimo gol, kao da nas je polio ledeni tuš i posle ne možemo da se vratimo u meč.

Lane, u septembru, bili ste na korak do Sampdorije. Zašto se izjalovio prelazak?

- Sa agentom Zoranom Pavlovićem bio sam u Đenovi u poslednjim satima prelaznog roka. Hteo sam samo da igram, cifre me nisu interesovale, ali se nismo dogovorili. Po povratku, odmah sam u dresu Vojvodine odigrao meč sa niškim Radničkim. Nije me to poremetilo u pristupu igri. Dajem maksimum, bez kalkulacija, kao i ceo tim, ali, evo, u poslednje vreme nikako da pobedimo pred našom publikom.

Sada ste na spisku potencijalnih pojačanja Barselone i Čelsija. Može li da se očekuje prelazak u jedan od ta dva kluba?

NOVI ZELAND - VRHUNAC KARIJERE Reprezentacija do 20 godina, potvrđuje njen centralni defanzivac, ima visoke ambicije na Malom Mundijalu:
- Svetsko prvenstvo se retko kom sportisti ukazuje kao prilika za dokazivanje, to je vrhunac karijere. Zato moramo da iskoristimo priliku najbolje što možemo, da napravimo rezultat na Novom Zelandu. Najpre je cilj da prođemo grupu, koja nije ni malo laka. Tu su Meksiko, Urugvaj i Mali, ali smatram da imamo najbolju ekipu. U Evropi nas niko nije nadigrao. Nedavno smo pobedili Honduras, koji je, podsećam, uzeo meru Brazilcima.

- Stav moje porodice i agenta Pavlovića je da ćemo o tome da razgovaramo tek posle Novog Zelanda. Činjenica je, ipak, da nisam imao kontakte ni sa Barsom, ni sa Čelsijem. A naravno da mi je godilo što se takvi velikani interesuju za moje usluge. Sada mogu da kažem da je moja želja da igram što više. Dobro mi je došla sezona u Vojvodini i zato smatram da je bolje što jesenas nisam završio u Sampdoriji, iz koje bih možda otišao na neku pozajmicu. U Vojvodini sam više od četiri godine, predivan, najlepši deo života sam ovde, zahvalan sam za sve što je za mene klub učinio, i trenerima Sosi Babiću, Zoranu Mariću Džimiju i Zlatomiru Zagorčiću, ali, želim da idem dalje. Mora se, to su zakoni fudbala.

U kojoj ligi biste voleli da nastavite karijeru?

- U Primeri, kao naš bivši kapiten Nemanja Radoja. Videli ste, on je „po izlasku iz aviona” ušao u tim, ustalio se, igrao protiv Mesija, čuvao ga, pobedio Barselonu... Sviđa mi se Španija, mnogo je lepa zemlja, a odgovara mi taj stil fudbala. Bio sam sa reprezentacijom u Madridu i sjajno smo se proveli.

Prošli ste sve naše omladinske selekcije?

- Već četiri i po godine sam u reprezentaciji, sa Milanom Lešnjakom, Miškom Jurasovićem, Ivanom Tomićem, a sa Veljkom Paunovićem sam dve i po. Njegov asistent je Milan Kosanović, pomoćni trener Vojvodine koji je me vodio u Omladinskoj školi „Ilija Pantelić“. On mi je najviše pomogao u karijeri i ne bih uspeo bez njegovih sugestija. Od saigrača, bili su Kosović, Meleg, Nastić, Sergej Milinković-Savić, Gaćinović... sve Kosanovi igrači. On je najzaslužniji za naš razvoj.

DUNjA ME STALNO PRATI U vezi je godinu i po dana...
- Zove se Dunja, učenica je. Izlazimo u društvu, najčešće sa Nastićem i Gaćinovićem i njihovim devojkama i mojim zemljakom Kremenovićem koji je skoro došao iz Borca u omladinski pogon Vojvodine. Idemo u bioskop redovno, gledamo hitove, najviše komedije, ponekad u neki restoran na večeru ili u neki od manje prometnih kafića na piće. Najviše mi znači što je Dunja na tribinama i što me prati na svakoj utakmici - kaže Babić.

U čemu je snaga „orlića“?

- Zajedništvo. Zaista smo mnogo dobri drugari. Ne gleda se ko dolazi iz kojeg kluba, ko je iz inostranstva... Baš smo tim. Selektor Paunović sve zna. Skauting dobijemo na tacni i na nama je da odradimo kako on kaže. Nema greške, jer su sve sjajni igrači među kojima, kao i sa trenerom, vlada bezgranično poverenje. Zato smatram da na Novi Zeland ne idemo na izlet, nego da uradimo nešto.

Da ne igrate fudbal, šta biste radili?

- Ne znam. Prohodao sam uz loptu i nje se držim, jer je to jedino što znam da radim. Sve što sam u životu uradio je zahvaljujući „bubamari“. Ima i lepih i teških trenutaka, ali uz podršku saigrača i porodice, kojima sam najviše zahvalan, sve se prebrodi - poručuje Srđan Babić, mladi prvotimac Vojvodine i srpski reprezentativac.

NE SEDIM ZA KOMPJUTEROM
U decembru prošle godine je položio vozački ispit i sada vozi „golfa šesticu“. Što se tiče oblačenja, voli sportski stil.

- Farmerke, majice, patike, komotno i udobno. Ne razlikujem se od vršnjaka ni po oblačenju, ni po ponašanju. Volim muziku, sve po malo, ali najviše domaću, i zabavnu i narodnu. Za kompjuterom ne provodim vreme. Internetom „prošetam” preko telefona ili lap topa. Volim igrice, ali ne preterano. Pola sata, i dosta je.

NOVAK NAJBOLjI SVIH VREMENA
S obzirom na to da je visok 192 centimetra, mogao je komotno i među obruče, ali, pored fudbala, kaže da voli tenis i igra ga rekreativno.

- Imam opremu, ali više se trudim da igram nego što znam. Suština je da volim sve sportove, posebno s loptom, i uživam da gledam. Kad god imam priliku, ne propuštam mečeve Novaka Đokovića i naših tenisera i teniserki. Novak je, po meni, najbolji sportista svih vremena! Zaista je fantastičan, što pokazuje celom svetu.