ĐORĐE Lazić bio je na putu da jednog dana možda postane najbolji bubnjar među fudbalerima, ali su bubnjevi građanskog rata i njegove strahote zaustavili i njega i onaj lepi život u Ukrajini. Ono što je Dario Srna za Šahtjor, to je nekadašnje krilo Partizana za Metalurg iz Donjecka, grada iz koga je klub morao da pobegne glavom bez obzira u Kijev.

Pa, kome je onda do muzike? Prisećamo se priče od pre tri godine iz kafića, sada već do pola srušenog stadiona Šahtjora "Donbas arena". Vladimir Dišljenković i Lazić su tada u napadu dobrog raspoloženja upisali muzičku školu. Golman je učio da svira gitaru, krilo je bilo za bubnjevima, a as Šahtjora Dario Srna je tada hteo da im od garaže napravi studio. Smišljalo se i ime grupe...

RANO JE ZA PARTIZAN PRE šest meseci dobio je poziv Partizana da se vrati.
- Iskreno, bilo mi je drago što su me se setili, ali mislim da nije vreme za to. Meni je Partizan velika ljubav, pratim sve šta se dešava i voleo bih jednog dana da u crno-belom dresu podvučem crtu. Sada je, ipak, još rano za to.

- Sve je to u drugom planu. Prvo je Dišlja prešao u Metalist, pa nismo mogli da vežbamo na daljinski, kasnije sam i ja izgubio volju da radim sam, usledio je rat u Ukrajini. Reče mi Dišlja nedavno da je kupio novu gitaru i da svratim da sviramo. Ali za muzičke planove uvek će biti vremena. A, sad nije to vreme - bez osmeha objašnjava Đorđe Lazić.

Konstatujući da je bivši golman bio "parti brejker" i krivac za rasturanje grupe u začetku, razgovor nas je vodio u tužnu stvarnost Ukrajine, pogotovo Donjecka. Grada koji se razvijao kao rastinje u pustinji posle kiše.

- Bio je u velikoj ekspanziji, kad su moji povremeno dolazili divili su se načinu na koji se modernizovao i rastao. Novi aerodrom je trebalo da bude veza za celu Aziju, a u sukobu su ga prvog srušili. Za deset godina Donjeck bi postao metropola, sad će biti teško. I kad rat bude definitivni i zvanično prestao, biće potrebno mnogo vremena da se rane zaleče. Ako je to uopšte moguće...

Naočit momak iz Valjeva, samo srećom, nije doživeo golgote rata.

- Liga nam se završavala 19. maja, izbori i sukobi su počeli šest dana kasnije. Da nismo otišli na odmor, ne bismo ni izašli iz zemlje.

DIŠLjENKOVIĆ U PROBLEMU UKRAJINA je bila srpska meka, danas je situacija potpuno drugačija.
- Dišljenković je u Metalistu, Joca Markoski u Vorskli, ja ovde, a Duljaj je drugi trener Šahtjora. To je, mislim, sve što se tiče naših, samo što je najteže Dišlji. Sin predsednika Janukoviča im je bio gazda i kad je počeo rat on se povukao. Situacija u klubu je veoma teška, ostali su samo Ukrajinci i on. Mnogo klubova ima finansijskih problema.
Klub se preselio u Kijev, 800 kilometara daleko od grada u kojem igra.

- Za sada je naizgled sve kako treba. Ovaj rat mnogo nas je poremetio, pogotovo igrače i sve ljude iz kluba koji su rodom iz Donjecka. Svima su porodice tamo. Nekako prebacuju familije ovde, iznova organizuju život. Mi, opak, ne osećamo strahote koje preživljavaju ljudi u Donjecku. Gledamo snimke i samo možemo da zamišljamo koliko je teško tim ljudima. Živimo u hotelu i imamo osećaj kao da smo stalno na pripremama. Ništa nije kao pre.

Povratka u Donjeck nema, ni Metalurgu, a ni Šahtjoru.

- Nema šanse! Šahtjorov stadion je do pola srušen i bazu su im sravnili sa zemljom. Mi smo imali takođe sjajnu bazu, hotel, brojne terene. Sada tamo žive vojnici. Od fudbalske, postade vojna baza... Srećom, mi živimo i igramo u Kijevu, a igračima Šahtjora je još teže. Žive u Kijevu, a na mečeve putuju u Ljvov. S druge strane, liga normalno funkcioniše, samo se oseća poslednjih šest meseci da je interesovanje za fudbal slabije, odlaze igrači pa i kvalitet opada. Kriza je zahvatila celu zemlju.

Ugovor mu ističe na leto. Mudro, jer je već šest godina u Ukrajini, Đorđe čeka sa odlukom.

- Bio je pitanje na početku sezone šta će biti sa klubom, ali kad sam dobio uveravanja da možemo finansijski da završimo sezonu onda nisam imao razloga da idem. Moram da vidim šta će biti sa Ukrajinom, pa ću kasnije vagati. Osećam se odlično na terenu, bar još tri-četiri godine mogu da igram na ovom nivou. Ovaj rat nas je naučio da ne pravimo dugoročne planove. Jedan život nam je ostao u Donjecku, ali mi nastavljamo dalje - i pored svega optimistički na život gleda 31-godišnji vezista Metalurga.