Fudbal kao način života. Za Mirka Ivanića (22) ofanzivnog veznjaka Vojvodine, „bubamara“ j životno opredeljenje. Jer, odrastao je uz nju, pikajući je na poljančetu u njegovom rodnom Bačkom Jarku uz drugare i starijeg brata Dalibora i odmah je usvojio kao najvažniju stvar na svetu.

Odluka o životnom pozivu je doneta još u dečačkim danima, a ostvaruje se u uvertiri karijere koja bi, s obzirom na to da pruža sjajne partije u dresu novosadskog superligaša, trebalo da bude duga i bogata.

Igrama u kreaciji prednje linije tima obeležio je jesen Novosažana koja je ocenjena kao uspešna, ali ipak, ističe da je i njemu i saigračima ostao žal za pojedinim propustima.

- Da nas je, s obzirom na to da smo mlada ekipa, neko pred početak jeseni pitao da li pristajemo na 29 bodova i treće mesto na tabeli, jasno je da bi odgovor bio pozitivan – kaže Ivanić i nastavlja – Tek smo počeli da se uigravamo uz nekoliko iskusnih fudbalera, pa je sve to trebalo ukomponovati. Znalo se i da će oscilacije u igri biti sastavni deo, a nama se desilo u četiri utakmice zaredom Da se nisu dogodili neki propusti u prvenstvenim duelima, a posebno u Kupu, jesen bi bila uspešnija.

U BIOSKOP SA DEVOJKOM Marko živi u rodnoj kući u Bačkom Jarku, redovan je u društvu u kojem je odrastao. - Imam društvo u Bačkom Jarku, retko izlazim. Najčešće sa devojkom Natašom u bioskop, jer volimo filmove, a ređe idemo u klubove. Od muzike volim sve, zavisi od raspoloženja i prilike. Nekad laganije stvari, a nekad, kada je povod, dobre narodnjake.

Ivanić je prve fudbalske korake načinio u Mladosti, iz koje je kao 12-godišnjak prešao u Vojvodinu. Prošao je sve kategorije Omladinske škole „Ilija Pantelić“ i to je u generaciji sa bivšim kapitenima Nemanjom Radojom i Markom Poletanovićem koji su letos, odnosno ove zime, promenili sredinu.

- Igrali smo zajedno od prvih dana u Vojvodini, pa do prvog tima, više od osam godina i suvišno je govoriti da je meni bilo najdraže kada je taj naš trio bio na terenu. Ipak, to je fudbal, prijatelji se rastaju, ide se dalje sa još većim ambicijama.

Prvi ugovor sa Vojvodinom je potpisao pre dve i po godine kod trenera Zlatomira Zagorčića, a zatim je otišao u Novosadski Proleter na kaljenje, vratio se na „Karađorđe“ kod Marka Nikolića, pa ponovo na šestomesečnu pozajmicu na Slanu baru. U timu Novosađana se ustalio kod Branka Sose Babića u timu koji je prošlog proleća osvojio Kup Srbije, prvi u 100-godišnjoj istoriji kluba. Sada je, kod Zorana Marića jedan od ključnih fudbalera.

- Suvišno je govoriti koliko nam znači taj trofej. Meni je naravno, najdraži kao prvi u karijeri i kao osnov i motiv za naredne sezone. Najviše volim da igram na poziciji iza najisturenijieg napadača. To mesto polušpica je moja prirodna sredina, tu se najbolj osećam. Takođe, nije problem da po potrebi prođem na levu ili desnu stranu.

Za buduće uspehe koje, kako ističe, kao fudbaler Vojvodine, Ivanić smatra da je recept ne odustajati od dosadašnjeg načina igre.

- Imamo stil, napadački i na nadigravanje, sa željom da pobedmo. Drugačije ni ne znamo. Uveren sam da ćemo nastaviti sa takvim modelom, a uz to je potrebno održavati visok ritam tokom čitavog meča. To je i moja filozofija fudbala. Napadač sam i taktika je glavno oružje, posebno kada se napada. Volim ofanzivu, ali to ne znači da zapostavljam odbranu, jer jedno bez drugog na terenu ne idu. Odbrana je osnova, a napad nadogradnja.

Gotovo tronedeljne pripreme Novosađana u turskom letovalištu Beleku ocenjuje kao uspešne, a dobre partije u kontrolnim mečevima, u kojima je od sedam mečeva zabeleženo pet pobeda, uz poraz i remi, kao odličan osnov za proleće.

- Pripreme su bile baš dobre, ali se ne bih mnogo pozivao na seriju uspešnih rezultata. Prvenstvene utakmice, jasno su, sasvim drugačija priča. Bitno je da smo dobro, kažem, baš dobro, radili.

Kada govori o klupskim ambicijama vezanim za prolećni deo sezone u prvi plan ističe da je najvažnije plasanom na tabelu izboriti izlazak na evropsku scenu.

- Mlada smo ekipa, bilo je mnogo promena ove zime, ali želja je da budemo među prva tri. Otišli su nam ključni igrači Lazar Veselinović i Enver Alivodić sa kojima sam sjano sarađivao kao sa Poletanovićem. Ipak, nadam se da ćemo njihovo odsustvo da nadomestimo većim žarom i borbom na terenu – zaključuje Mirko Ivanić.

STARIJI BRAT OPET U MLADOSTI
Marko je fudbal počeo da trenira u Mladosti u Bačkom Jarku zajedno sa starijim bratom Daliborom.
- Roditelji, majka Gordana i otac Vukašin podržavali su da se brat i ja bavimo sportom. Dalibor je nastavio na Detelinari u Novom Sadu, a ja prešao u Vojvodinu. Međutim, on je imao povredu kolena, operisao je ukrštene ligamente, vratio se u Jarak, igrao za Temerin, a sada je igrač i trener Mladosti.

DRUŽENjE SA ISKUSNIJIMA
Ne krije da ima poseban respekt prema iskusnim, starijim igračima. Druži se sa svim saigračima, najčešće sa svojom generacijom, ali posebno sa Ninom Pekarićem, Srđanom Žakulom, Darkom Puškarićem...
- Sa Puškarićem, recimo, igram bilijar. Smatram da su iskusni igrači poseban deo tima, onaj koji daje ton. Od njih se mnogo uči, napreduje se i na terenu i van njega. Mnogo nam znače. Imam utisak da se pored pozitivnog odraza na terenu to ogleda u životu, da postajemo bolji ljudi družeći se sa starijima – kaže Ivanić.