Samo opušteno. Žargonom svoje generacije, Vanja Milinković-Savić (17), dete Vojvodine i zvanično golman Mančester junajteda na pozajmici matičnom klubu, opisuje način na koji trenutno živi negde između „Karađorđa“ i „Old Traforda“.

Sopstvenu karijeru, praktično tek u začetku, doživljava kao nešto što bi tek trebalo da se desi, a zapravo već unosi ogromne promene u njegov život. Jer, ostvario je san o kojem mašta većina novosadskih dečaka opredeljenih za ulogu među stativama, kada je stao na gol Vojvodine, a do dresa jednog od najvećih i najpopularnijih klubova na planeti deli ga samo šest meseci.

Vedar, veseo, nasmejan, u razgovoru otvoren i neposredan, odgovara na prvu, bez zamišljenog pogleda, već iskreno sa željom da dešavanja prikaže kakva jesu i onako kako ih vidi.

Kako je braniti u Vojvodini sa saznanjem da predstoji borba za „jedinicu“ u timu „crvenih đavola“?

- Ovde branim srcem, fizičkim predispozicijama i onim što sam učio u Omladinskoj školi „Ilija Pantelić“. Tamo, na Ostrvu radiću po zahtevima Franca Kuka, trenera golmana Mančester junajteda. Neće mi biti problem. Razgovarao sam s njim u više navrata. Direktan je i iskreno u lice kaže ono što je potrebno. Volim takav odnos, posebno kada je kritički nastrojen. Takvi su Englezi, a i ja sam takav. Bolje je to nego „tapšači“ po ramenu koji jedno govore a ko zna šta misle. U tom slučaju nema prostora za napredak i samim tim stvaram lažnu sliku o sebi, a to mi nije potrebno - priča u dahu Vanja za “Sport”.

Veoma ste racionalni i razmišljate na drugačiji način od vršnjaka?

SA SERGEJOM U JUNAJTEDU Stariji brat Sergej se opredelio za kreatora igre i sada je u Genku.
- Drago mi je da smo igrali zajedno, kao klinci i u Vojvodini izvesno vreme. Mi smo sportska porodica. Jasno je da su nam roditelji dali razlog da se bavimo sportom. Odrastali smo uz loptu i smatram da bi svako dete to trebalo. Umesto telefona i računara, samo lopta. Ja sam uvek iz dvorišta dolazio kući blatnjav do brade i nikad to nije bio problem. Sergej je letos otišao u pečalbu...
- Uvek ćemo biti zajedno. Možda i u Junajtedu. Čujemo se dva-tri puta nedeljno. Mama i sestra idu kod njega u Belgiju, tako da je sve pod kontrolom.

- Zahvaljujući majci Milani, nekadašnjoj košarkašici, bivšoj reprezentativki Jugoslavije, koja mi je objasnila kakav je zapravo sportski svet i koliko je dobro prikrivena ta teška strana sporta. Otkrio sam to i odlascima u Mančester. Smatram da se ne zna dovoljno koja su sve odricanja potrebna da bi se ostvarili neki od ciljeva. Lako je zviždati sa tribina za kiks na terenu. Mama mi je, još dok sam bio u petlićima, stavila na znanje neke stvari koje će me čekati u prvom timu i koje mi tada nisu lepo delovale. Takođe, otac Nikola je bivši fudbaler i to što su mi oba roditelja u sportu bila je moja prednost nad vršnjacima.

Druženje s „bubamarom“ počeli ste kao centarfor upravo po ugledu da oca Nikolu?

- Rođen sam u Španiji, u gradu Orense u Galiciji, gde je otac igrao, ali sam fudbal počeo da treniram u GAK, kada je prešao u taj tim i sa njim osvojio titulu šampiona i Kup Austrije. Najpre sam bio špic, čitave tri godine. Bio sam mnogo dobar, najbolji među vršnjacima. Zatim smo se vratili u Novi Sad, 2006. godine, kada sam nastavio u Fudbalskom centru „Vujadin Boškov“ i posle godinu dana shvatio da me mrzi da trčim i stao među stative.

Pogrešili ste?

- Jesam. Danas bih bio Ibrahimović, jer sam baš imao talenat za špica. Sigurno je da sam pogrešio. Međutim, nije se ni ovo pokazalo kao loša solucija. Mislim da bih ipak bio srećniji kao najistureniji igrač, jer sam „lomio“ i na treninzima i na utakmicama i dokazivao da umem.

Sada imate otvorena vrata „Old Traforda“. Malo li je za nekog ko će u februaru da postane punoletan?

- Da sam ostao centarfor, možda bih bio u Realu ili, još radije, u Barseloni. Međutim, sada je sve to „šta bi bilo kad bi bilo”.

Kako je otac reagovao kada ste saopštili da ste od najljućeg protivnika golmana odlučili da postanete prepreka upravo za centarfore?

GDE MAMA, TU I JANA I Vanjina sestra, desetogodišnja Jana, je u sportu.
- Gde je mama, tu je i ona. Stalno. Trenira košarku u ženskoj košarkaškoj akademiji „Marija Veger“, i hip-hop ples u nekoj grupi. Mama je, naravno, ponosna na Janu, ali mislim da će više insistirati na školi. Ja sam malo oštriji prema sestri, ali srčan. Čuvam je sa strane.

- Za razliku od mame, on nije pravio problem. Ona nešto nije volela golmane, pa me odvraćala. Ali, rodila je sina golmana. Ja sam, istina, povukao i šut i nogu na oca i zbog toga sam rekao da bih bio Ibrahimović. Uostalom, imao sam podršku tadašnjeg trenera Aleksandra Kocića, nekadašnjeg golmana Vojvodine i reprezentacije, koji mi je i rekao da mi je mesto među stativama.

Visina od 202 centimetra je osnova za košarkaša, pa kako niste pošli stopama majke Milane?

- Malo je falilo. Od malena sam pod obručima i dan-danas obožavam basket. Mogu slobodno da kažem da sam odličan u tome. Iskreno, razmišljao sam o košarci kada smo se vratili u Novi Sad, ali već sam bio duboko zagazio u fudbal i bilo mi je mnogo dobro.

Sada vam je još bolje, jer ste otvorili vrata za uspešnu karijeru i u neku ruku rešili egzistenciju?

- Sve će to doći na svoje. Trenutno živim opušteno, bukvalno najopuštenije moguće. Nemam nikavih briga, ni tereta, na odmoru sam i nema čime da se opterećujem, već da se posvetim stvarima koje volim.

Koje su to stvari?

- Pre svega da mogu pošteno da se naspavam i da budem sa porodicom i prijateljima. Recimo, za kompjuterom ne provodim ni minut. Ne privlači me. Imam profil na Fejsbuku, na telefonu uđem povremeno da vidim kako stoje stvari i to je to. Lap-top jedino mama koristi, a što se mene tiče, neka ga prekrije prašina.

Škola?

- Sada sam na završnoj godini grafičkog smera Srednje škole „Mileva Marić Ajnštajn“, koju vanredno polažem. Jedva čekam da sve to položim, a prosek me uopšte ne zanima. Samo da završim. Trenutno me nastavak školovanja ne interesuje i ne nameravam time da se bavim. Poželeo bih svakom detetu da bude sportista i da od toga izdržava porodicu, jer nema ništa lepšeg.

PRVO KUPUJEM „MUZIKU” Kako kaže, još ne razmišlja o budućem životu u Engleskoj. - Neću da se opterećujem. Bio sam tri puta u Mančesteru, video kako je i znam šta me čeka. Grad je „okej”. Stanovaću tamo gde i svi igrači, reč je o dva-tri naselja i to mnogo dobro izgleda. Kada odem, kupiću neki mnogo dobar muzički uređaj. Bez muzike nigde.

Devojka, prijatelji, izlasci, klubovi...?

- Imam devojku, učenica je kao i ja. Izlazimo s društvom, idemo na koncerte, u klubove, kafane... Volim muziku, kvalitetnu, bez nje ne mogu. U kafani mi, naravno, najbolje „leži“ Haris Džinović i taj fazon starih dobrih stvari, a u klubovima tehno... Bitno je da je kvalitet i da nije puka komercijala.

Posvećujete li pažnju garderobi?

- Volim da budem gospodin. Oblačim se u skladu sa mojim godinama: košulja, džemper, farmerke... Uglavnom je to sportska varijanta.

Knjige, filmovi, umetnost...?

- Potrebno je da mi privuče pažnju, da knjiga bude čitljiva, film lep za gledanje, kao uostalom i muzika koju obožavam da bude dobra za slušanje.

Volite li jednostavne stvari?

- Tako i posmatram ceo svet. Nema potrebe komlikovati. Zato, reći ću, nisam nikad voleo matematiku. Znate onu koja umesto da kaže da je četiri plus četiri jednako osam, izvodi drugu varijantu i kreće od brojke od koje se oduzme, pa se podeli, pa množi... da bi se stiglo do istog rezultata. To je moja životna i fudbalska filozofija.

Družite li se sa saigračima, s obzirom na to da ste najmlađi u timu?

- Najviše sa Milanom Jovanićem, jer, golmani smo, a i komšije, kao i sa Lazarom Veselinovićem, možda zato što je centarfor. Šteta što je otišao u Južnu Koreju, ne za njega, nego što se nećemo više viđati redovno i družiti. Tu su i Mijat Gaćinović, Raša Pankov... uglavnom mlađa ekipa. Nekad sa suprugama i devojkama svi izađemo zajedno, ali uglavnom smo na kafi ili u poslastičarnici posle treninga.

Ekipa iz kraja?

- To se podrazumeva, to je moje društvo sa Grbavice iz Tolstojeve i Puškinove ulice. Odrasli smo zajedno i naravno da smo i dalje zajedno i da se držimo.

Kako oni reaguju na vaš odlazak u Mančester junajted?

- Komplikovano. Znamo se gotovo ceo život i ja sam za njih Vanja s kojim su išli do osmog razreda. Tako me gledaju. Imamo milion drugih tema. Igramo basket redovno, kao i „plej stejšn” igrice. To smo jednostavno mi.

Kako vi gledate na sve to?

- Doživljavam sebe kao običnog momka.

Ali, idete u jedan od najpopularnijih klubova na svetu?

- Šta ću, nisam kriv. Roditelji su krivi što su me takvog rodili.

Stvari su se kod vas munjevito izdešavale, od kadeta u prvi pogon, a odmah zatim u Mančester junajted?

- Jeste, brzo se sve desilo, ali me nije opteretilo. Nisam uzleteo. Ništa još nisam uradio u životu da bih uzleteo. Mnogo lepo je biti prvi golman Vojvodine. To mi je bio san i ispunio mi se.

O čemu sada sanjate?

- Da branim u Junajtedu. Na leto idem tamo da se priključim i da se borim da uđem u konkurenciju za tim.

Hoćete li uspeti?

- Daće Bog - poručuje je Vanja Milinković-Savić, srpski golmanski biser.