Pantić za “Sport”: Kako da se vratim u Baku kad mi duguju osam plata?!

Madridski dani Milinka Pantića, legende Atletika, preslikani ili ne u periodu kada je bez trenerskog angažmana? Postoji samo jedan put da se sazna, a, to je... Telefonski poziv? Da, poziv koji putuje u špansku prestonicu.

- Dani se razlikuju, nikada nisu monotoni - otkriva Pantić s druge strane žice u razgovoru za „Sport”.

Na tržištu ste?

- Jesam.

I, kako tamo stvari stoje?

- Promenljivo, kao i vreme.

Javljaju se klubovi, menadžeri i ko sve ne još, pitaju za „zdravlje”?

- Zasad nema ničega konkretnog.

Raskrstili ste za „vek vekova” sa Azerbejdžanom?

- Ne znam šta da vam kažem.

Baku vam duguje pare?

- I to ne male pare, radi se o osam plata.

Hoćete li ikada da ih dobijete?

- Nadam se.

Pričate o tome sa gazdom Bakua?

- Zvao me je pre dvadesetak dana i pitao da li bih se vratio u Baku, ponudio mi je petogodišnji ugovor?!

Šta ste mu odgovorili?

- Jasno i glasno: samo u slučaju isplate svih dugovanja, kako meni, tako i igračima, mogli bismo da razmotrimo predlog o nastavku saradnje.

Čovek očito poštuje vašu stručnost?

- Sad bih, dakle, trebalo da padnem na njegove izjave u kojima me redovno hvali, ističući da u Azerbejdžanu nije bio bolji trener i čovek? Znam da me voli. Šta, ipak, ja imam od toga? U inostranstvu sam da bih radio i dobijao novac, a ne da ušteđevinom pomažem klub, kupujem vodu, deterdžente... Razumem naravno, krizu, razumem da se čelnik Bakua nalazi u nepovoljnom finansijskom položaju, razumem, sve razumem, ali, neko mora da razume i mene. Poslednje što bih hteo, jeste tužba FIFA, pokušaću na ljudski, normalan način da pronađem rešenje sa klubom.

Azerbejdžanci vas ne zaboravljaju?

- Dobio sam ponude iz dva tamošnja prvoligaša...

Odbili ste ih?

- Ne bih da skačem preko gazde Bakua, on je važan čovek u Azerbejdžanu i, zasigurno, ne bi dozvolio da me kupi neko drugi, zato mi je na umu samo da uzmem ono što mi pripada po slovu ugovora, a posle toga...

Preko Atletika ste se otisnuli u Azerbejdžan?

- Razlog više da prošetam do predsednika Atletika i predočim mu moju poziciju. Ako su me Madriđani tamo preporučili i poslali, umeće, verujem, da pruže i odgovarajuće objašnjenje - zaključio je Pantić.

A, sveže cveće i dalje se, kad god je Atletiko domaćin, redovno, iz 100 kilometara udaljene Talavere de la Reina, donosi na „Visente Kalderon”. U čast Milinka Pantića. Ritual godinama prisutan: gospođa, najodanija navijačica Margarita (u sedmoj deceniji života) ne odustaje, pred početak utakmice postavlja ruže, metar od korner zastavice („Tako će biti dok sam živa!”), zatim se seli na tribine da bodri tim. Za to vreme, njen suprug Dionije, strahujući za ishod svakog duela, nervozno šetka oko stadiona i ne pomišlja da prođe kroz kapije arene, koja u svom „srcu” čuva i bistu Srbina, izabranog, na proslavi povodom veka postojanja Atletika, u idealni tim svih vremena!