Srpska se truba i saksofon čuju iz Vankuvera i Bostona, u program se uključuju i bubnjevi, sklad je savršen. Bratski. Jovan, Milan i Nikola. Rođena braća. Lučići. Šta su oni zapravo? Muzičari, sportisti, ili, možda, nešto treće, recimo detektivi? Ma, Lučići su sve, oni mogu sve, čak i da se popnu (Milan, zvezda Boston Bruinsa) na tron rezervisan za hokejaškog vladara, da uzmu najvredniji trofej (Stenli kup) i odnesu ga (avgust 2011) u srpsku pravoslavnu crkvu svetog Arhangela Mihaila u Vankuveru („Ovim činom želeo sam da se zahvalim porodici, ali i celoj srpskoj zajednici, koja mi je uvek pružala podršku ne samo u Kanadi, nego i u celom svetu!” - Milan Lučić).


I Beograd je blizu Lučićima, jedan od njih (Jovan) došao je u srpsku prestonicu da bi se zadržao godinu, dve i dokazao golmansko umeće u fudbalu, upravo s njim se „Sport” sreo, eto prilike da se u razgovoru sa najstarijim sinom Snežane i Dobrivoja pribeleži niz zanimljivosti, dosad nigde objavljenih...


- Uoči proteklog vikenda dobio sam srpsko državljanstvo i izvadio ličnu kartu, sad sam skroz Srbin - nasmejao se Jovan Lučić (26). - Radostan sam, naravno!


Iznedreni ste u Kanadi koja ne važi za fudbalsku zemlju, a izabrali ste baš fudbal za zanimanje?

 

ZAGRIŽENI ZVEZDAŠ U CRVENIM PATIKAMA Podela među Lučićima samo oko jedne stvari, u pitanju je navijačko opredeljenje.
- Otac je simpatizer Partizana, na njegovu stranu stao je Nikola. Meni su podjednako dragi i Zvezda i Partizan, posedujem zastave oba kluba, dok je Milan, od malih nogu zagriženi zvezdaš. Ako vam kažem da je u klinačkom uzrastu insistirao da mu se kupuju samo crvene patike, po mogućstvu sa nekom belom linijom, shvatićete o čemu se radi. I Vankuver pripada Zvezdi, više od 90 procenata Srba simpatiše klub sa „Marakane” - otkrio je Jovan Lučić.

 

- Šta sve nisam trenirao... Oprobao sam se u odbojci, ragbiju, boksu, hokeju, bio i bejzbol igrač, ali prevladala je ljubav prema fudbalu. Kad se nešto voli, a ja, rekoh već, volim fudbal, onda nije bilo tih para koje su mogle da me odvedu na drugi put.


Propustili ste priliku da budete neko i nešto u hokeju na ledu?


- Da, slovio sam za izuzetno talentovanog hokejaša u srednjoškolskom dobu, čak i bolji od mog sad slavnog brata Milana. Davao sam golove, proturao pak kroz gužvu, govorilo se da sam majstor u tom segmentu, predviđala mi se uspešna karijera sa bogatim ugovorima. Ali, šta su pare, prema ljubavi koja se, ponavljam, zove kratko i jasno: fudbal.


Tu ljubav ste upoznali u vankuverskim „Belim orlovima”?


- U svojoj sedamnaestoj godini - dodaje Jovan Lučić. - I držaće me dok sam živ. Branio sam u Kanadi, mislio da ću se nekada obresti i pred mrežom nekog ligaša u Srbiji, dobro sam mislio...


Korak po korak?


- Nije isključeno da u kratkom roku preskočim nekoliko rangova.


Hokej ni pod razno?


- Iz beogradskog Beostara su me zvali da im se pridružim. Ne interesuje me ta priča i pored činjenice što je tamo šef moj ujak Dragan Kesa, bivši poznati profesionalac u NHL. Nedavno sam posetio klub, bio gost kampa, posle dve godine stao na klizaljke, bogami nije se primetilo da sam toliko pauzirao... Pa ipak, fudbal je sport kojem sam se sav predao, jedino fudbal nema cenu.


Uticaj gena?


- Ima i toga. Otac Dobrivoje, čovek sa Romanije, svojevremeno je igrao fudbal u sarajevskom Željezničaru. Od ruke su mu išle i studije na Pravnom fakultetu, dobio je diplomu s kojom je 1986. godine kročio u Kanadu. No, u Vankuveru mu ćaga nije vredela ništa, morao je na poslove u luci... Ubrzo mu se, ipak, osmehnula sreća, ušao je u bračnu zajednicu. Moja majka Snežana, poreklom iz Knina, službenik avio kompanije, imala je samo dve godine kada se doselila u Vankuver... Na svet sam najpre ja stigao, zatim Milan, pa Nikola.

 

 

„TEBRA” OSTAJE ZA SVA VREMENA Jovan je početkom leta prionuo treninzima Rada na Banjici, sa tog druženja nosi i anegdotu. - Igrači su odmah počeli da mi se obraćaju sa: „tebra, tebra...” Ništa mi nije bilo jasno. Reagovao sam tako što sam im saopštio: Ja se ne zovem Tebra, moje ime je Jovan! Ispao sam smešan, je li? Nema veze.

 

Da li se i Nikola ozbiljno bavi nekim sportom?


- On je totalna suprotnost u odnosu na Milana i mene, nikada nije bio preterano zagrejan ni za jedan sport, lako je odustajao... Umesto sporta izabrao je školu, opredelio se za policiju, postaće inspektor. Svako radi ono što voli.


Sportsko-muzička porodica Lučić?


- Milan svira saksofon, Nikola je privržen trubi, ja lupam bubnjeve i zagazio sam dublje u muzičke vode, puštao sam proteklih godina muziku u raznim lokalima, promenio veliki broj država...


Srbiju uvek nosite u srcu?


- I na leđima. Svedoci su veliki istetovirani srpski grb i poruka: Samo sloga Srbina spasava. Ni Milan ne zaostaje na tom planu, i njegova leđa krasi grb, uskoro će i ruke da dobiju neku važnu srpsku sliku... Mi smo Srbi, time se ponose svi Lučići - zaključio je Jovan Lučić.


Srpska se truba i saksofon čuju iz Vankuvera i Bostona, odzvanjaju i bubnjevi. Savršen sklad!

ZBOG NOVAKA ZA TREN OKA DO NJUJORKA

Podrška Novaku Đokoviću, najvećem i najboljem srpskom ambasadoru nikada ne izostaje. Porodica Lučić redovno prati TV prenose najvažnijih teniskih događanja i navija za Noleta.

- Milan je putovao u Njujork i prisustvovao poslednjem Gren slemu u godini, sedeo je tik do Đokovićeve lože. Srbija je majka, njoj smo odani i dušom i telom - ističe Jovan Lučić.