Rojević: Partizan je moj život

OD SPECIJALNOG IZVEŠTAČA: TUN

STOJIĆ, Radović, Rojević... Startna trojka iz postave Partizana tokom prve polovine osamdesetih godina prošlog veka kružila je kao pesmica među navijačima crno-belih i, što je još važnije, predstavljala je osovinu tima, koja se menjala samo u izuzetnim situacijama.

I dok se o prvoj dvojici manje-više sve zna i danas skoro tri decenije po završetku karijere, Slobodan Rojević je potpuna nepoznanica za srpsku javnost.

Ovaj rođeni Nikšićanin je 1986. pojačao Sion, posle toga odradio još sezonu u Iverdonu i tri u Friburgu i odlučio da život provede u Švajcarskoj.

Njegovo pojavljivanje u hotelu "Švajcerhof" u Bernu izmamilo je osmehe svima u crno-beloj ekspediciji, kako retkima koji su svojevremeno sarađivali sa njim u Humskoj (Branković i Varga), tako i onima koji ga pamte kao deo legendardne trojke Partizana.

- Nisam od onih koji vole da se eksponiraju, ne mogu da kažem da sam izbegavao novinare, ali nekako je sve to prolazilo pored mene. Tu sam, u Švajcarskoj, evo već 27 godina, živim u Friburgu, nedaleko od Berna. Neprestano sam u fudbalu od kako sam završio trenersku školu pre 20 godina. Trenutno vodim selekciju Kantona Friburg, u pitanju su deca do 13 godina. To mi predstavlja veliko zadovoljstvo - počinje priču Rojević.

Jasno je da porodica teško može da se prehrani od rada sa mladim fudbalerima, onako, "za dušu", pa Rojević i pre pitanja o profesiji koja mu omogućava lep život u Švajcarskoj, kaže:

- Po završetku fudbalske karijere upisao sam menadžment. Već 20 godina radim kao menadžer za planiranje u jednoj nemačkoj firmi koja je svetski lider u elektro-konekciji. Nikada u prethodne dve decenije nisam izostao, ni jedan jedini dan, ali zato kada dođe vreme za odmor volim da uživam i potpuno se opustim. Nema tih para na svetu koje mogu da plate tih osam nedelja odmora, koliko imam u godini.

Pored treniranja klinaca iz Friburga, Rojević kaže da i sam i dalje trči za loptom. Aktivan je u timu veterana, a Partizan prati maksimalno u skladu sa mogućnostima i sa velike udaljenosti.

- Pratim Partizan do detalja i u kontaktu sam sa mnogim ljudima iz Humske. Najviše sa igračima iz moje generacije Živkovićem i Radovićem. Jednom godišnje, oko Vaskrsa sam u Beogradu, pa se tada i vidimo. Dok je Bjeković bio u klubu, stalno smo bili na vezi... Ma, pratim zbivanja kao da sam tamo.

Nedavno su pristalice Partizana u jednom časopisu posvećenom navijačima crno-belih Slobodana Rojevića okarakterisali kao jednu od klupskih legendi. Kada smo mu to pomenuli u razgovoru, odreagovao je prilično emotivno.

- Evo sav sam se naježio kad ste mi to rekli - pokazuje Rojević ruke. - Nisam znao za to, navijači Partizana su za mene uvek predstavljali neki poseban doživljaj. Ta uzajamna ljubav koju smo imali je bila jedan od preduslova za uspeh. Navijači Partizana iz tog vremena su bili uzor navijačima iz celog sveta.

O Rojevićevoj privrženosti Partizanu svedoče i odgovor na pitanje o činjenici da tokom bogate karijere nije upisao nijedan zvaničan meč za reprezentaciju.

- Sve moje želje su ispunjene u Partizanu. To je bio moj fudbalski san koji sam uspeo da ostvarim. Bilo je toliko dobrih utakmica, toliko druženja i van terena, što ostaje urezano za sva vremena. A to što me nije bilo u reprezentaciji? Šta da se radi, ovo što sam uradio u Partizanu je dosta za jedan život - završio je Rojević.

ILIĆ KAO VUKOTIĆ
KADA priča o današnjem Partizanu iz svake Rojevićeve reči može da se primeti koliko je dobro upućen u zbivanja kako u klubu, tako i u igračkom kadru.

- Pune su mi oči fudbala kada gledam malog Mitrovića na terenu. Tako je doskoro bilo sa Lazarom Markovićem i nešto ranije Jovetićem. Sa zadovoljstvom gledam te momke koji prave novo parče istorije i ponosan sam što sam deo te familije. Izuzetno poštujem Sašu Ilića i sve što je uradio za klub i uvek ga u fudbalskim razgovorima poredim sa Momčilom Vukotićem. Mocu mi puno pozdravite kada ga vidite u Beogradu.