Giga Zelenović - simbol malih beogradskih terena

Tako priča Goran Zelenović, bez želje da se sakrije iza „zamisli trenera“ ili „potreba kluba“. Uostalom, zato je Giga to što jeste, zato je on sinonim beogradskog fudbala (iako je u dva navrata nosio dres OFK Beograda i pet godina pečalbario u Švedskoj), onog koji zovemo mali, a volimo ga mnogo.

Rođen u strogom centru grada, rastao je na betonu u Vlajkovićevoj i Kosovskoj ulici. Još dok je bio u kratkim pantalonama naučio je da je Beograd centar sveta, da se voli, poštuje, ceni... A za loptom je počeo da trči s 13 godina u pionirima Partizana, da bi posle Svetskog prvenstva u košarci 1970. godine u Ljubljani, prešao pod obruče i dve godine nosio dres Karaburme. A onda se opet vratio najvećoj ljubavi i u velikom stilu za omladinace Bratstva iz Krnjače na 11 utakmica postigao čak 46 golova!

Ni tada nije „zagrizao“ za fudbal toliko da bi se odrekao društva, „landranja“ i uživanja, pa iako ga je Ciga Đorđević zvao u Voždovački, on je otišao - na more. Moglo se, jer problema s novcem nije bilo pošto mu je otac bio general-major u JNA, a majka profesor.

I onda dolazi onaj deo karijere koji bi verovatno najradije obrisao. Godine 1976. čuveni generalni sekretar Crvene zvezde Slobodan Ćosić ga je s malog fudbala doveo na „Marakanu“. A ne bi to bilo ništa čudno da Giga nije zagriženi partizanovac. Izdržao je u crveno-belom hramu šest meseci, otišao posle incidenta s jednom od legendi kluba i vratio se svojim bojama.

Od 1972. do 1980. bio je vođa navijača s „juga“, a s neskrivenim ponosom priča da je 1976, kada je Hajduk iz Splita pobedio Partizan sa 6:1 na Stadionu JNA, „naredio“ navijačima da pevaju i predvodio 55.000 ljudi koji su poražene ispratili ovacijama.

Dva puta je bio „romantičar“, u prvom „mandatu“ pet i po godina delio je dobro i zlo s Đurićem, Batričevićem, Serpakom, Milenkovićem, Marićem, Vladom Starčevićem, Ukovskim, Kahrovićem, Kostićem, Ilijom Petkovićem... I upravo ga je Petko vratio na Karaburmu posle pet godina provedenih u Jenčepingu.

- Kaže Ilija da pomognem, a ja mislim kome... Pa ni sebi ne mogu - govorio je Giga.

Ali, s 34 godine bio je najbolje ocenjeni igrač prve lige (7,85) ispred velikog Peđe Mijatovića (7,82)!

Posle toga je došlo vreme kada je Beograd uživao u Giginim majstorijama u dresu Trudbenika. Tri godine driblinga, rolanja, majstorija za dušu... Vreme kao da je stalo, godine mu nisu mogle ništa pa je otišao u Zvezdaru kod Miše Nikšića, a zatim u Borču gde je za dve godine preskočio dva ranga i - zamislite - opet se uputio u inostranstvo. Imao je 42 godine, a igrao je za Srbiju iz Minhena - veliki fudbal. Ni to mu nije bilo dosta, pa se „prešaltao“ na mali i za „Danijel“ igrao sedam godina. Stao je tek u 52! I da se ne zaboravi, veteranima Partizana poklonio je svojih 10 godina.

Koja je tajna Gigine dugovečnosti? Možda u tome što nikada nije pio, ali šta reći koliko je dimio. Tri pakle cigara su njegova dnevna doza. I nekad i sad. Ništa drugo ga nije dotaklo. A izlazio je, sedeo u kafani, ali pio koka-kolu ili limunadu i bio najveseliji. Znalo se, kafana „Kosovo“ je bila obavezni i nezaobilazni deo folklora, ali i Skadarlija, „Vidinac“, „Srpska kafana“... Kod Tome Pantera je bio inventar, neretko se hvatao za mikrofon i pevao narodne pesme...

Danas, ako želite da sretnete Gorana Zelenovića - idite na utakmice Partizana. I kada se igra u Beogradu, ali i na svakom gostovanju. Jer, u Giginom venama teče crno-bela krv.