Beogradske priče: Miša Pop - trener za sva vremena

KADA 12. juna bude slavio 80. rođendan, Miloš Stojiljković će imati šta da kaže svojim fudbalskim prijateljima. Moći će Miša Pop, kako ga zovu u Beogradu, da se podseti karijere, i igračke i trenerske, moći će s ponosom da konstatuje da je ostavio pečat na beogradskoj kaldrmi, pogotovo kada je trenerski posao u pitanju.

Zato se i vraćamo u prošlost. Nadimak Pop dobio je po ocu koji je bio prota, starešina Pokrova Svete Bogorodice na Crvenom krstu. Za loptom je potrčao u pionirima Zvezde, igrao je i za omladince, a četiri-pet godina bio je deo drugog tima crveno-belih. A kakav je to sastav bio: na golu Perica Radenković, desni bek Mita Ubica, a levi dr Branko Nešović, dva centarhalfa Sreta Milić i Moma Stanić, levi half Miljan Miljanić. U napadu Miro Lazić, Buša Josić, Voja Šijaković, Pop i Župac. Standardan u ovoj ekipi, Pop je često sedeo i na klupi prvog tima, upisavši desetak utakmica za Zvezdine seniore.

Kada danas priča o tom periodu, Miša pomalo nostalgično kaže da je bio mlad i nestrpljiv, što je bio razlog za preran odlazak iz Zvezde. A da mu je sadašnja pamet, napravio bi zavidnu karijeru. Mladost - ludost... Tek, Miša Stojiljković se odazvao pozivu Bate Ognjanova i trenera Ilije Rajkovića i otišao u Spartak, i to pravo iz kasarne JNA u Sarajevu. U Subotici je ostao godinu i po, zatim je prešao u Karlovac, tada Druga liga Zapad, gde je vojevao sa Željezničarom i Sarajevom, Trešnjevkom, banjalučkim Borcem...

Nekadašnji igrač Partizana i vrhunski novinar Miroslav Rede odveo ga je u Lokomotivu iz Zagreba, a karijeru je ipak završio u svom Beogradu. Legendarni Vladanko Stojaković ga je vrbovao da igra za BASK, pa je na Carevoj ćupriji stavio tačku i počeo trenersku karijeru.

Ona je bila od zlata, jer za Mišu je važilo: "zovi Popa zarad uspeha". I zaista, 35 godina je stvarao igrače, učio ih i fudbalu i životu, i bio predodređen za uspehe. Uglavnom je svakoj sredini u kojoj je radio darivao viši rang takmičenja. Bio je prvi s BASK-om, Železnikom, Rakovicom, Herojem iz Jajinaca, Dorćolom... Imao je, kako kaže, i svoje "izlete u inostranstvo", kada je trenirao Majdanpek, Rudar iz Kostolca i VGSK Veliko Gradište.

Pop je bio po mnogo čemu poseban, bio je profesionalac od glave do pete, ali voleo je i da uživa u životu. Znalo se, "Madera" je bila obavezna svakog dana koji se završavao u "Tašu". Ljubav prema belom gradu i osećaj pripadnosti su ga naterali da se nikada trenerskim poslom ne bavi profesionalno. Posao nije napuštao, bio je šef predstavništva štamparije "Sava Munćan" iz Bele Crkve i ostao u istom dresu do penzije.

I danas, u osamdesetoj, još je elegantan i druželjubiv, lakog koraka i vedrog duha - niko mu ne bi dao više od 65 leta. Tako se kaže i oseća, a jedino hoće da se ugrize za jezik kada treba da priča o igračima koje je trenirao, ili voleo. Plašeći se samo jednog, da nekog ne zaboravi.

Ipak, neki suženi Popov izbor izgledao bi ovako: Krlja Radović, Pophristovski, Zlatanovski, Žigić, Šilja Kostić, Grba Radenović (Železnik), Samolov, Šuga Ignjatović (Dorćol), Muslin, Boža Janković, Pule Zarić, dr Ganić, Bata Ljubičić, Baćko Batričević (BASK), Dača Davidović (Sloboda Dušanovac), Nina Popović (Hajduk Lion), Šormaz (Obrenovac), Toma Melović (Sinđelić), Švaba Petrović (Dobanovci), Dević, Helc, golman Pantelić, Kolić (Grafičar)...

Od 2000. je i u fudbalskoj penziji. Naravno, završio je u BASK-u (ostavio ih u ligi), tamo gde je i počeo trenersku karijeru. Sada je kibicer na beogradskim utakmicama.

Miša Pop, trener za sva vremena.

REPREZENTATIVNA TUGANI danas Pop neće da kaže zašto nije igrao za omladinsku reprezentaciju na prvenstvu Evrope 1951. godine kada je u Kanu i Nici osvojena zlatna medalja. A bio je do "poslednjeg minuta" pred polazak siguran putnik. Iznenada je selektor Toni Pogačnik objavio da je višak. Nacionalni dres, između ostalih, nosili su i Miloš Milutinović, Vidinić, Rora, Luka Lipošinović, Vojkan Stefanović... a pripreme su obavljene na terenu Brodarca koji je u to vreme jedini imao travu.

DAČA U OBE KATEGORIJETEŠKO je izdvojiti i trenere koji su bili po Popovom ukusu. Uz ogradu da ih je u "ono vreme" bilo mnogo više nego danas, opredelio se za tri imena.
- Aca Pavlović je bio pravi gospodin, Miloš Grujić fanatik, a izdvojio bih i Timotija Davidovića. Jer, Dača je bio sjajan centarfor, ali i trener pobednik. Možda je jedino on bio trofejniji od mene - glasno se pita Pop.