ŠESTOG dana maja, na Đurđevdan, na Carevoj ćupriji lomiće se slavski kolač i proslaviti 110. rođendan BASK-a.

Najstariji klub u Srbiji neće ove godine, što je nekada bila tradicija, podeliti megdan sa Šumadijom iz Kragujevca, koja je nešto mlađa pošto rođendan slavi na Krstovdan, ali će se po dugoj i lepoj tradiciji okupiti i stari i mladi, i funkcioneri i igrači i prijatelji kluba, da uz iće i piće čestitaju rođendan “krepkom starcu”.

BASK je uvek gajio taj kult, zato se ovaj klub i voli, jer je uvek imao i onu boemsku crtu i notu koja je gotovo nestala u današnjoj Srbiji. S jedne strane topot konja s Hipodroma, s druge strane mutna Topčiderka, a odozgo “gleda” Kovnica novca - tek da generacije koje su igrale fudbal za džabe, iz ljubavi, podseća da se pare baš tu štampaju...

Listanje starih novina uvek vuče emocije, ali je nekako šašavo u ovo novo vreme plakati za prošlim. Pogotovo što BASK danas ima moderan stadion, lepe tribine, teren s veštačkom travom, a tu su i lepotan od hotela, pomoćni tereni, balon... Sve što je klubu potrebno. Dolaskom Bojana Radovanovića na kormilo, BASK je stigao i do Superlige, ali je svoje mesto ustupio Novom Pazaru, a on nastavio da se takmiči u Trećoj ligi.

Ipak, podsećanje na staru kafanu, na vruće ćevape i hladno pivo, na bilijar sto i vreme kada je legendarni Vladanko Stojaković znao da započne i završi igru iz cuga, a onda stane uz žičanu ogradu i navija iz sveg glasa, samo su deo kolorita Beogradskog akademskog sportskog kluba koji se ne zaboravlja.

JEDAN JE PERA ĆOSIĆ MNOGO je trenerskih imena prošlo kroz Carevu ćupriju, a Ivica Mihajlović izdvaja:
- Pera Ćosić je bio jedan jedini, najveći. Ali BASK su trenirali i Miša Pop, Laza Tasić, Toma Rumun, Ljuba Alimpić, Vojin Lazarević, Mića Mutavčić Picula, Rajko Medenica, Delić, Zarić, Urumov...

I, naravno, kada se nešto slavi, onda se odmotavaju i sećanja, a zaista je teško sve ono bitno staviti u pedesetak redova. I ko da priča, ko da navede, a ne zabroji se i zaboravi da pomene sva imena i na sebe navuče ljutnju mnogobrojnih asova koji su nosili dres “sokolova”... Vruć krompir u ruke dobio je Ivica Mihajlović, koji je čitav život posvetio BASK-u, počeo karijeru u pionirima 1968, završio 1983.

- Neće se naljutiti Bata Ljubičić, koji je godinama bio nezaobilazni šraf fudbalske mašinerije, a koji je i danas na Carevoj ćupriji u koži sekretara. I dalje su na stadionu i Boba Stanojević i Gile Jevtić, a Pule Zarić zasigurno je jedna od najvećih legendi. Ali on ne može da kaže da je igrao samo za BASK, pošto je jedno vreme stajao na golu Partizana u mlađim kategorijama - uživa Ivica tvrdeći da je on jedini 100 odsto “akademac”.

Malo ko od autentičnih beogradskih klubova, koje s ljubavlju zovemo malim, može da se pohvali s toliko velikih imena reprezentativnog kova. Do Drugog svetskog rata za BASK su igrali Ferante Kolnago, Svetozar Kika Popović, Severin Bijelić (kasnije poznati glumac), Milovan Jakšić iliti El Grande Milovan, dr Milutin Ivković, Aleksandar Tirnanić, Branislav Sekulić, Ratomir Čabrić, Aleksandar Tomašević, Svetislav Glišović...

Posle rata, BASK nije imao toliko zvezda, ali je bio klub koji je igrao lep i atraktivan fudbal. Kakav je samo bio rivalitet BASK-a i Grafičara, koji su petnaestak godina bili i “cimeri” na Carevoj ćupriji. Te utakmice gledalo je i po desetak hiljada ljubitelja fudbala, a igralo se na ivici žileta.

Iskušavamo Ivicinu memoriju i beležimo znana imena iz tog doba: Tanjir, Pule Zarić, Baćko Batričević, Urke, Đura Kokotović, Toma Naumović, Delić, Slavoljub Muslin, Boža Janković, Dejan Džikić, Miki Rudan, Škorić... Kratka pauza pa nastavak: Đoka Veličković, Biorac, Filipović, Miljuš, Zoća Živković, Lala Mihajlović, Velja Ivanović, Leposavić, Smile, Đole Bajić, Brka Krstić, Ćera Ilijev, Guja Gujaničić, dr Ganić, Hrkić, Štetin, Boban Ilić, Šindić...

Stavili smo tri tačke, a neka se Mihajlović 6. maja pravda onima koji su izostavljeni...