Tako je govorio Siniša...

* OVO je samo fudbalska utakmica, zabava, pa samim tim i mi idemo u Hrvatsku da se zabavljamo! Događaji iz prošlosti nas ne interesuju, na tome insistiraju samo mediji, koji dižu tenziju. Ovo su utakmice kroz koje mladi igrači i timovi sazrevaju. I sigurno će nam prijati makar za neke naredne godine. Bez obzira na rezultat, ovo su mečevi koje bih voleo da igramo svake nedelje! (“Novosti”, 16.3.2013).

* U OVOM trenutku Hrvatska je bolja ekipa od nas. Iskusniji su, duže su zajedno, velika većina njihovih igrača standardno nastupa za svoje klubove. Imaju i malu psihološku prednost - čak i ako izgube, opet će imati tri boda više od nas. Kada se pogleda sa strane, sigurno je da su njihovi izgledi za pobedu veći, ali to ne znači da će se stvarno radovati na kraju. (“Novosti”, 16.3.2013).

* NA pričama smo uvek jaki i hrabri, ali da to pretočimo u delo na terenu. Imam puno poverenje u momke, znam da će biti potpuno spremni za utakmicu. Miran sam, znam šta možemo, za šta smo sposobni. Sve će i u Zagrebu zavisiti od nas. (“Novosti”, 11.3.2013).

* NORMALNO je da i Hrvatsku doživljavam kao svoju zemlju! Moja je majka Hrvatica, rođen sam u Hrvatskoj. Ja sam Srbin, ali cenim svakoga, pa u mojoj kući se uvek slavio i pravoslavni i katolički Božić. Kod mene je uvek bila puna kuća ljudi različitih nacija i vera, nismo se delili. Možda je to problem kod nekih drugih ljudi u Hrvatskoj i Srbiji, ali sigurno nije moj (“Maks”, 1.11.2012).

* ŽAO mi je zbog toga što u Hrvatskoj ne postoji veći stadion. Voleo bih da možemo da igramo pred 200.000 ljudi. Bolje je da igramo pred takvom publikom, nego pred 200 gledalaca kao na Kipru. (“Sportal”, 25.2.2013).

* MOJ je predlog, a ne naređenje, da fudbaleri pevaju svoju himnu i da aplaudiraju protivničkoj. Ko se slaže, u redu, ko ne - nije u reprezentaciji. Kakva je razlika između meča sa Hrvatskom i nekom drugom ekipom? Fudbaleri se rukuju pre meča i u čemu je problem da aplaudiraju protivničkoj himni? Mi ćemo se tako ponašati, a Hrvati neka sami odluče kako će. (“Telegraf”, 22.12.2012).

* TE 1999. godine smo imali momke koji su navikli na pritisak igranja u velikim klubovima i sve što se događalo tokom meča u Zagrebu samo nas je učinilo još jačima. Biću iskren, za razliku od nas, ova današnja generacija ne može da odgovori na takav pritisak, ali zato ima mladost koja ne oseća taj meč kao ona moja. Ući će deca smirenije u utakmicu, hladnokrvnije nego mi onda. (“Sport”, 31.12.2012).

* IZAŠLI smo na teren. Na ogradi je stajao transparent “Vukovar 1991”. Grad - simbol rata. Grad gde sam ja, sin majke Hrvatice i oca Srbina, rođen i odrastao. Prišao sam, kleknuo i prekrstio se, u znak sećanja na stradale Srbe. Tribina se umalo srušila, urlali su na mene. Bilo je tako svakog puta kada sam udario loptu, ali nije me bio strah. Izveo sam dva slobodna udarca i namestio dva gola, Mijatoviću i Stankoviću. Završilo se 2:2, eliminisali smo Hrvatsku. Neke novine u Srbiji su mi dale desetku! Bila je to najveća utakmica u mojoj karijeri. Nikada je neću zaboraviti. (“Gazeta”, 19.3.2013).