Oduvek je Krajina bila rasadnik talenata. Jedan od onih čije ime se izgovara sa poštovanjem je i Vinko Marinović, tihi momak iz Gradiške, po mnogima najbolji fudbaler Republike Srpskeu poslednjih 20 godina. Sve što je postigao u karijeri, danas sportski direktor Kozare, pre svega duguje upornosti, radu, želji, volji...


- Kao i svi klinci iz Gradiške, sa devet godina, priključio sam se pionirima Kozare. Prvi trener bio mi je čuveni Velimir Sombolac– za „Sport“ se priseća Marinović.

Visina, snaga, skok, precizan udarac, mirnoća na terenu, krasili su Marinovića, koji 1990. prelazi u Borac, gde ostaje tri i po godine. U međuvremenu, počinje građanski rat na prostoru bivše Jugoslavije.

PREKO STO MEČEVA U BORCU
Podatak za riplija! Vinko Marinović je odigrao preko 100 zvaničnih utakmica u dresu Borca, a nikada u Banja Luci! - Gradski stadion je za mene bio samo san. Prve sezone u Borcu igrao sam dva meča na „Marakani“ i u Skoplju, izbio je rat i odlazak u Zvezdu - objašnjava Marinović.

Zanimljivo je da sam za Borac debitovao baš na „Marakani“, protiv Zvezde. Izgubili smo 2:0, a oba gola dao je Jugović. Godinu dana kasnije, osvojili smo Mitropa Kup u Fođi. Iako sam bio standardan prvotimac, nisam putovao, jer nisam imao pasoš! Eto, takva su to vremena bila.

U zimu 1994, Marinović je prešao u Crvenu zvezdu.

- Četiri i po sezone proveo sam u Zvezdi. Verujte, mogao bih dva dana da pričam o tim vremenima. Zvezda je najveći klub sa ovih prostora. Navijači su ti koji sve govore...

Kada je stigao u Beograd, zajedno sa Darkom Ljubojevićem, konkurencija za prvi tim bila je žestoka. Ipak, kod tadašnjeg trenera Ljupka Petrovića, probio se među prvotimce.

- Osvojio sam četiri Kupa i jedno prvenstvo. Igrao sam sa veličinama poput Stankovića, Ognjenovića, Jovana Stankovića, Ramba Petkovića, Darka Kovačevića... Odigrao sam za Crvenu zvezdu devet večitih derbija, Imam ipozitivan skor. Pet pobeda, tri poraza i jedan remi, ali ostaje žal što se nijednom nisam upisao u strelce.

U posebnom sećanju su mu ostali i nastupi u Evropi:

- Utakmica u Edinburgu protiv Hartsa, me je i gurnula o orbitu. Posle 0:0 kod kuće, u revanšu je bilo 1:1 i prošli smo dalje. Na asistenciju Ognjenovića, postigao sam gol. Potom su sledili čuveni mečevi s Kajzerslauternom i Barselonom. Na nesreću u prvom meču na Nou Kampu zaradio sam dva žuta kartona, pa nisam igrao u revanšu.

Kao da ga je rat pratio, dočekao je i bombardovanje SR Jugoslavije (1998), zatim odlazi u redove belgijskog Beršota.

- U Belgiji sam takođe proveo četiri godine. Bilo je lepih trenutaka, ali i onih drugih. U gradskom derbiju, nešto slično kao kod nas Zvezda i Partizan, igrali smo protiv Antverpena, koga nismo pobedili 13 godina. Pet minuta pre kraja dao sam pobedonosni gol, proglašen junakom meča. Bilo je kao san...

Potom sledi povratak u fudbal Srpske. Najpre sezonu u Kozari, pa onda četiri godine u Laktašima, sa kojima dolazi i do Premijer lige. Na kraju još jedna sezona u Gradišci i kopačke o klin. Sledi trenerski poziv u Kozari, s kojom je odmah napraviouspeh i plasiraose u Premijer ligu. Danas je na mestu sportskog direktora gradiškog premijerligaša.