TEK što je postao punoletan, a već je u TV filmu "Slučaj Laze Kostića" zaigrao mladog pesnika. Davno beše ta 1985. godina, kada zbog nedovoljnog životnog "staža" Igor Pervić nije ni mogao da, dok igra, pojmi stvarnu veličinu lika i dela naslovnog junaka. Seća se, zato, Ljube Tadića koji je, kaže, veličanstveno prikazao Lazu u poznijim godinama. To će mu zauvek ostati u sećanju - kao dragoceno iskustvo i velika škola. Slučaj je, međutim, hteo da se tu priča ne završi, pa su se 28 godina kasnije Igor i veliki pesnik ponovo "sreli". Kao idealnog za tumačenje lika Laze Kostića, u filmu "Doba Dunđerskih" (čija će premijera biti uskoro), scenarista Pero Zubac i reditelj Marko Marinković su prepoznali upravo - Pervića. Kada su mu to saopštili, glumac nije pomislio da je za to zaslužan onaj davni "zapis". Zaista je bio srećan što je dobio priliku da posle skoro tri decenije ponovo oživi pesnika. I to u, dodaje, mnogo ozbiljnijem i dubljem obliku.

- Velika je odgovornost igrati čoveka koji je stvarno postojao i bio toliko briljantnog uma i pera da možete da mu pozavidite. Toga sam ovog puta bio apsolutno svestan - kaže glumac, dodajući da je uživao radeći na seriji, a ovu ulogu je čak okarakterisao kao jednu od najdražih.

Kada je obukao kostim i pojavio se onako u odelu, sa brkovima i razbarušenom kosom, svi su bili jednoglasni - isti Laza Kostić! Na pitanje koliko se njemu činilo da je kostimom i maskom zaista prišao svom junaku, Igor kaže:

- Kostim je izuzetno bitan za ovakvu ulogu, jer vam daje sigurnost u prikazu lika i olakšava put kroz sopstvenu potragu za pravim rešenjem. Reditelj i pisac scenarija su mi, naravno, mnogo pomogli na tom putovanju u kojem bi, da sam bio sam, verovatno bio i izgubljen.

* Kakvo je bilo to doba Dunđerskih, koje ćemo gledati? Na koji način ste ga vi doživeli dok ste gradili lik i "igrali se"?

- Bilo je to vreme nekih drugih, nazovimo ih - pravih vrednosti. Bilo je to vreme poštovanja i veće duhovne posvećenosti, a opet vreme intriga, svađa i malograđanštine. Pa i nismo se kao ljudi pomakli mnogo, osim u tehnološkom smislu. Siguran sam, međutim, da su ljudi tada, ipak, bili srećniji i ispunjeniji. A ja sam stalno u sebi postavljao pitanje kako bi Laza danas postupao. Da li sam našao odgovor? Hm, nije na meni da sudim. To je posao drugih.

* U poslednje vreme smo vas prilično "sretali" u TV serijama (sad ste završili i snimanje "Samca u braku"), iako ste vi, tako ste rekli, više čovek za film. Da li su serije, ipak, dobra zamena zbog trenutno ne baš povoljne klimu za snimanje filmova?

- Kulturna klima uopšte, ne samo u smislu filma, pozorišta, televizije pogotovo, nego i ona svakodnevna - na ulici, u autobusu, školama, bilo gde... zaista je na dnu. Sve, međutim, polazi od nekog kućnog vaspitanja, bez koga čovek ne može da shvati šta uopšte znači kultura i koji je njen značaj za društvo. Jednostavno rečeno - ovde već dugo, dugo caruje nekultura. Dok ljudi koji vode zemlju ne shvate koliki je značaj jednog filma u smislu našeg nacionalnog potpisa, neće biti šanse da se prikažemo svetu na neki normalan, civilizovan način. Naravno, čast izuzecima koji uspevaju da izguraju svoje ideje na svetlost dana, a onda nama pokažu svetlo na kraju tunela. Biće mi čast ako smo sa filmom "Doba Dunđerskih" iole uspeli u tome.

* Da li je u Srbiji preostala bar neka privilegija "statusa" - biti glumac?

- Danas je privilegija imati priliku da se uopšte baviš ovim poslom. Za sve ostale privilegije zaista ne znam.

* Jeste li razmišljali kako bi vaš život danas izgledao da je, tih osamdesetih, vaš bend "Duh Nibor" nastavio da živi? Planirate li opet da sa gitarom izađete na binu?

- Ne znam, to već spada u ono - šta bi bilo kad bi bilo, a ja ne volim da razmišljam u tom pravcu. Ne verujem ni u slučajnosti. Mi iz benda se i danas družimo kad stignemo, kad imamo vremena. A ko zna - možda se jednog dana i okupimo, pa organizujemo neku svirku, iako ja lično nisam veliki ljubitelj tih nostalgičnih momenata. Trenutno radim na svom drugom albumu, ali to zahteva mnogo vremena. Nadam se da će mi 2014. godina doneti nešto novo i u tom smislu.

* Postoji li novinar koji vas nije pitao da napravite retrospektivu svog života, poroka, kajanja zbog iskrenog javnog priznanja o njemu, uspona, pada, ponovnog uspona... ? Na koje pitanje danas ne biste odgovorili?

- Posao novinara je da pita šta mu je volja, a moj izbor je da odgovorim ili ne.


SEBE UVEK NOSITE SA SOBOM

* KOLIKO vam je, kao rođenom Beograđaninu, trebalo vremena da se "prebacite" u život na selu? Šta je presudilo da napustite grad, a šta da se u njega opet vratite?

- Volim promenu samu po sebi. Svejedno mi je da li živim u gradu, na selu, da li sam u Beogradu ili Baćevcima. To gde ste, zapravo nije važno. Jer, činjenica je da gde god da ste, sebe uvek nosite sa sobom. Hteli to ili ne.