"LAJANjE na zvezde", "Zona Zamfirova", "Ivkova slava", "Ranjeni orao", "Greh njene majke" - na špicama svih ovih ostvarenja stoji njegovo ime. Tokom karijere duge četiri decenije, Veselko Krčmar je, kao direktor fotografije, potpisao najgledanije domaće filmove i serije i dobio sve nagrade koje se dodeljuju za ovu oblast.

Priznanje ga nije zaobišlo ni na nedavno završenom Festivalu domaćih serija gde je ovenčan Zlatnom antenom za "Šešir profesora Koste Vujića". To što šira publika za njega nije ni čula, ovom rođenom Prijedorčaninu nimalo ne smeta. Naviknut na poziciju iza kamere, ispred objektiva se oseća nelagodno.

Mada mu je do penzije ostalo tek nekoliko meseci, i dalje vredno radi. Našli smo ga u Jugoslovenskoj kinoteci gde je snimao emisiju o jubileju RTS digitala. U šali kaže da je i on već za arhiv, a onda ozbiljnije dodaje:

- Mislio sam duže će da traje, ali sve nešto brzo prođe. Kao da sam juče došao u Beograd koji mi je izgledao strašno ogroman. Tri puta sam polagao prijemni ispit i stalno ulazio u uži izbor. I to mi je bilo najteže, odlazak na železničku stanicu i vraćanje u Prijedor. Tamo brat završio medicinu, sestra pri kraju farmacije, otac železničar, majka nepismena. Ne mogu da joj objasnim šta ja to hoću, jer tad je još bio stari naziv Akademija za pozorište, film, radio i televiziju. Iz trećeg puta sam upisao i, kako je ona govorila, počeo da radim "nešto za televiziju".

Šefovi kabineta Nedavno je Vesa poželeo da vidi svog šefa, Aleksandra Tijanića, ali nije se baš sjajno proveo.
- Pita me njegova šefica kabineta: "Ko ste vi"? Ja kažem: "Veselko Krčmar, snimatelj ovdašnji.
Imao bih želju da vidim generalnog direktora, nikad nisam", na šta mi ona kaže: "Pa, šta vi mislite, kako bi to izgledalo kada bi generalni direktor pričao sa svakim snimateljem".

Kao jedan od najboljih studenata, dobio je priliku da dva meseca provede u Holivudu. U jednom od filmskih studija upoznao je zemljaka koji ga je nagovarao da ostane u fabrici snova. Ali, Vesi je i Beograd bio veliki, a kamoli Los Anđeles, pa se vratio u jugoslovensku prestonicu.

- Od 1974. godine radim na TV Beograd. Sledeće godine, 1. marta biće 40 godina, bez dana odsustva ili bolovanja. Kad sam počeo da radim i video da moram svaki drugi dan negde da putujem, rešio sam da zapisujem da vidim koliko ću kilometara preći u životu. Digao sam ruke, ko će voditi računa o tome. Ali, po nekim mojim proračunima, mislim da sam snimio najviše od kad postoji televizija.

* Stigli ste i do Tita?

- Dok sam studirao, nekoliko godina sam radio kao kamerman, pa su onda došla prva reportažna kola koja su išla kad Tito prima Brežnjeva i ostale državnike. Za taj posao bili su potrebni mladi, glupi i jaki, jer prvo dođemo na aerodrom, namestimo kamere, slikamo ih dok se rukuju. Onda, dok oni ostanu da pričaju, mi se kupimo i trčimo u Beli dvor, gde moramo da stignemo pre njih, da bismo opet sve postavili. Od tih kola sad je ostala olupina.

* Kako je počela saradnja sa Šotrom?

- Kako ono beše kažu: imaš 10 posto talenta, ostalo je rad. Ja jesam mnogo radio, ali morate imati i sreću. Posle Titove smrti, prešao sam u filmske snimatelje i na snimanju "Obraza uz obraz", Miki Vorkapić me upozna sa Zdravkom Šotrom. Ja, seljak, u njega i Milenu Dravić gledam kao u bogove. Ali, posle pet godina počnem da radim sa Šotrom. Eto, to je sreća. Da nije bilo Šotre, možda bih radio "30 metara nemo". To je izraz iz vremena kad smo još koristili filmsku traku, pa kad je bilo nevažno snimanje i treba da se pokrije samo slika, mi kažemo: "Idi, snimaj 30 metara nemo".

* Kad gledate svoje radove, tražite li greške?

- Mislim da nisam neki veliki snimatelj, iako sam 1,85 m, ali slikam korektno. Možemo se svađati da li je trebalo malo više levo ili desno, ali ne može niko da kaže: "Vidi šta je ova budala slikala". A niko mi za ovih 40 godina nije omogućio da postavljam kadar koliko mislim da bi trebalo. Stalno sam imao problem sa vremenom. Vreme mi je bio na jednoj strani Šotra, na drugoj producent. Ako ne viče prvi „ajde“, eto ga drugi. Ipak, producenti me poštuju jer znaju da ću korektno uraditi za pet dana ono za šta drugima treba 10. Ima anegdota kad su Berčeka pitali kako je bilo na snimanju "Šešira". A on kaže: "Ma, kako je bilo. Ne dođe niko da kaže: 'Gospodine glumac, dobar dan, kako ste'. Ne. Nego s jedne strane Vesa viče ajde, s druge, Šotra pita gde si". Ali, mi smo za 38 dana snimili film i osam epizoda serije.

Podočnjaci do grudi Direktor fotografije je prvi saradnik reditelja što se tiče slike. U opis njegovog posla ulazi obilazak objekata sa rediteljem, postavka kamere na terenu, odabir tehnike, rasvete. Odgovoran je za sve ono što vidimo na ekranu, ali ne i za lepotu glumaca, naglašava Vesa.
- Moji najveći prijatelji i neprijatelji su glumci. Ja bih najviše voleo da su svi oni lepi, ali ne može. Kad mi dođe neka sa podočnjacima do grudi, mogu ja da se ubijem slikajući. I zato kad mi prebace: "Ne valja mi nos, nisam lepa iz ovog ugla", ostaje mi jedino da im kažem: "Što to meni pričaš, žali se ocu i majci".


* Na kom snimanju vam je bilo najlepše?

- "Ranjeni orao" smo radili s najviše ljubavi. Meni je najveća satisfakcija što ne postoji čovek koji nije gledao bar nešto što sam snimao. Zašto mi ovo sve radimo, ako ne zbog publike? Sad naprave projekciju filma u nekom stanu i kažu: "Ovo je fantastično", a ne mogu da skupe ni 10.000 ljudi da pogledaju to "čudo". Mene ne zanimaju umetnički filmovi, važno mi je kad me zove prijatelj iz Skoplja da pita šta će biti u sledećoj epizodi "Ranjenog orla". Poslednja epizoda "Orla" je najgledaniji program u Srbiji u proteklih deset godina. Sećam se, bio je četvrtak, a grad sablasan, samo poneki autobus prođe. E, to je meni važno.

* Šta ćete da radite kad odete u penziju?

- Poslednjih 40 godina imam ustaljenu maršrutu: krenem iz Ruzveltove gde stanujem, dođem do kafane "Tašmajdan", u kojoj su slike iz filmova i serija koje sam radio, pređem na Palilusku pijacu da vidim kakva je situacija sa paradajzom i kiselim krastavcima, i onda uđem u Aberdarevu, pa na televiziju. I vraćam se nazad istim putem. Mislim da se ništa neće promeniti ni kad odem u penziju. I tada ću ići na televiziju. Pa, ja ni o čemu drugom ne znam da pričam nego o filmu i televiziji. Pa sve tako, dok đavo ne dođe po svoje.