Ekskluzivno:Eksperimenti sa mozgom

U MORU jeftine zabave koja dolazi sa nacionalnih i kablovskih kanala, nije bilo teško primetiti serijal "Poigravanje s mozgom" na Nacionalnoj geografiji.

Dokazao nam je da i nauka može da bude zabavna i ohrabrio nas da iz fotelja testiramo svoj mozak i, između ostalog, naučimo kako da procenimo da li nas neko laže, zašto vreme ide sporije kad smo u opasnosti i kako da ubrzamo proces donošenja odluka.

"Poigravanje s mozgom" uspelo je da oduševi i kritiku i publiku, što dokazuju nominacija za Emi, kao i podatak da je reč o najgledanijoj premijeri u istoriji Nacionalne geografije. Domaćin serijala Džejson Silva otkriva nam da uspeh nije neočekivan.

- Kaže se da rijaliti programi danas sve diktiraju, ali mi smo dokazali da postoji glad publike za inteligentnim programom. Ljudi žele da sadržaj bude pametan, provokativan, zabavan, da ih natera da maštaju, a sve smo to mi uradili - kaže Silva.

Serijal se završava u sredu, ali odmah nakon toga sledi reprizno emitovanje. Poslednje dve epizode, "Iluzionistička zabuna" i "Bitka polova" otkriće nam koliko mozak može biti moćan, ali i odgovoriti na čuveno pitanje: Ko je pametniji - žene ili muškarci? Silva nema dilemu.

- Sproveli smo eksperiment u kome su muškarci i žene imali zadatak da popakuju stvari u automobil. Neke studije su pokazale da muškarci imaju bolju prostornu orijentaciju i osećaj za pravac razvijen hiljadama godina ranije, kad su išli u lov u Africi i morali da znaju kako da se vrate u kamp. To se negde pokazalo i u ovom eksperimentu, ali u skoro svemu ostalom, žene nas nadmašuju.

* Mislite li da ovaj šou može doprineti da postanemo pametniji?

- Apsolutno, ima dosta praktičnih stvari koje možete upotrebiti u svakodnevnom životu. Ako razumete kako funkcioniše laganje i ubeđivanje, možda marketinški magovi neće moći tako lako da vas iskoriste. Ili, ako znate da naš mozak nema mogućnost da se fokusira na više stvari istovremeno, shvatićete da je priča o multitaskingu mit. Inače, svaka epizoda pokazuje dve stvari: prvo, neverovatnu kompleksnost mozga kao mašine, ali i njegova ograničenja, koja doprinose da nas ovaj najkomlpikovaniji objekat u univerzumu često prevari, pa tako Anđelinu Džoli pretvori u monstruma samo zato što njenu sliku posmatramo perifernim vidom.

* Koji eksperiment vam je omiljen?

- Radili smo epizodu o strahu i pričali o amigdali, alarmu našeg mozga koji nam signalizira: Beži ili bori se. U dalekoj prošlosti, bilo je korisno da stalno budemo pod oprezom, jer u suprotnom bi nas pojeo tigar. Ali, sada je to kontraproduktivno, jer smo stalno uplašeni, čak i kad nema stvarnog razloga za to. Shvatio sam to i sam u eksperimentu u kom smo igrali ruski rulet sa slomljenim flašama umesto pištolja. Iako sam znao da je sve pripremljeno i da neću biti povređen, moje srce je tuklo kao ludo. Razmišljao sam: "Šta ako mi poseku ruku namerno samo da bi napravili dobru scenu"? Eto, uspeli su da upale moju amigdalu i proizvedu neverovatan osećaj anksioznosti.

* Imate li nekad utisak da ljudi radije ne bi koristili mozak?

- Mnogi ljudi okreću se rutini jer je ona bezbedna i sigurna. Ono što je poznato je sigurno i mi imamo taj instinkt pravljenja gnezda, kao utešnog prostora. To čuva energiju jer možete da vozite na autopilotu i da se ponašate kao zombi. Ali, istovremeno, čovek je oduvek imao egzistencijalni nemir, potrebu da istražuje i prevazilazi granice, da vidi šta se nalazi iza zatvorenih vrata ili da, kao Alisa, prati zeca, pa makar upao u rupu. Neki ljudi se umiruju trivijalnostima, ali da nije bilo ovih drugih, čovek nikada ne bi odleteo na Mesec. Izlazak iz sigurne zone se uvek isplati, čak i kad je strašan i rizičan.

* Ako naš mozak ima tako veliki potencijal, kako smo uspeli da napravimo haotičan svet sa toliko ratova?

- Zapravo, imam dobre vesti za vas. Svakako, ima mnogo problema u našem svetu, ali razlog što nas vesti hrane negativnim informacijama krije se u već pominjanoj amigdali koja je postala preterano aktivna, pa imamo tendenciju da se previše fokusiramo na stvari koje idu loše.

U knjizi "Mit o nasilju" Stiven Pinker je pokazao da svet nikada nije bio manje nasilan nego danas i da je šansa da čoveka ubije drugo ljudsko biće najniža u istoriji. Pročitajte Tomasa Hobsa i priče o vremenima kad su milioni ljudi ubijani tek tako. Svaki kriterijum koji meri kvalitet života bilo gde na svetu porastao je u poslednjih sto godina, ali to su makroekonomski trendovi koje ne primećujemo i sigurno ne čujemo u vestima, jer se o tome ne priča. Naravno, horor koji gledamo u Siriji je užasan, ali samo 50 godina ranije, dešavale su se monstruoznije stvari. Ne kažem da je svet u kom živimo savršen, ali je bolje mesto za život nego ikada.