HARIZMATIČNI vođa, pevač i tekstopisac rok grupe “Partibrejkers”, Zoran Kostić Cane (49), dete je sa beogradskog asfalta i nema dlake na jeziku. Uvek će reći ono što misli, bez obzira na posledice. U hitu “Hoću da znam” opevao je životnu suštinu (“Tamo gde je srce, tamo sija sunce, tamo gde je strah, tamo živi mrak”) i svoj životni moto (“Biti isti, biti poseban, biti slobodan, biti samo svoj”). Možete ga voleti ili ne, ali mu ne možete osporiti da je borac za pravdu, koji nam iznova ukazuje na realno stanje stvari i svakodnevicu u kojoj živimo, lišenu iskrenih emocija, hrabrosti i slobode. Njegovi “Žurkolomci”, koji gaze četvrtu deceniju rada, uskoro će nas obradovati novim albumom.

- Uradili smo pet pesama, gledamo da snimimo spot za prvu “Sitna lova” - kaže za “Novosti” Zoran Kostić Cane. - Kad skupimo dovoljno singlova, objavićemo ploču. Nemamo problem sa izdavačima. Niti smo nešto nudili, niti nas je iko zvao. Daćemo to što smo snimili na besplatni daunloud, pa ljudi neka uzimaju kao u samoposluzi. Diskografija je umrla, ali mi ćemo da objavimo ploču “Sirotinjsko carstvo”. Volim da slušam muziku sa gramofona od ranog jutra, to ti je kao oštrenje britkosti. Čini me budnim, iz ove stvarnosti i rasula, šalje mi misli na neko bolje polje. Muzika je najlepša stvar koju je Bog dao ljudima.

* Da li je “Sirotinjsko carstvo” zemlja u kojoj živimo?

- I naša zemlja i ljudi u njoj doživljavaju jako teške udarce. Sve se okrenulo naopačke. Živimo u civilizacijskom debaklu. Živimo naopačke. Sistem vrednosti je naopačke, moral skoro i da ne postoji. Sve te stvari koje “ne postoje”, zadržale su se kod nekih ljudi. Jer, nemoguće je da nešto što je bilo nestane. Čitavo čovečanstvo je u nekoj krizi, u ćorsokaku i mraku. Ako pojedinac ne napravi nešto, društvo tek neće.

* Kako da sirotinjsko postane neko bolje carstvo?

- Pojedinac treba da se trudi da uradi nešto dobro za drugog čoveka, da se seti svoje porodice i prijatelja. Ovo je vreme velikih falsifikata. Živimo tuđe verzije nečije stvarnosti koja nam se natura kao istinita, a nije. Živimo obmanu, a oko nas su sve opsene i senke nekih ljudi za koje ni ne znamo ko su, a rade nam o glavi.

* Važi li danas “oko za oko, zub za zub” ili “ko tebe kamenom ti njega hlebom”?

- Ovo drugo, Novi zavet, to je za one koji su uzrasli. To je viša duhovna kondicija. A prvo, Stari zavet, to je ogoljen čovek koji ne razmišlja nego se sveti. Da li ćeš da se svetiš ili da opraštaš? Generacije koje sada rastu, su generacije sendviča i mobilnih telefona. Klinci koji završe osnovnu školu ne znaju da čitaju. Veoma se uspešno vrši degenaracija generacija, jer nema posla za svakog, već trećina mora da otpadne. Druga trećina mora da služi treću trećinu. Jedni su osuđeni na propast, drugi su robovi, a treći se nominiraju da dominiraju nad ostalima. Te devojčice i muškarčići spremni su na propast. Mediji im serviraju loše primere. Servira se glupost kao znanje. Mnogi ljudi ovde pričaju nešto, a trebalo bi da ćute. Reči bez smisla vode ih u vrzino kolo, u koje uvlače i one što ih slušaju. U smeću nema sreće, jedino ako se reciklira. Zato rijaliti programi treba da nose oznaku da ih gledaš na sopstvenu odgovornost. A ne da ih plasiraju u udarnom terminu.

VOŽNJA U MORU MRTVIH ĆELIJA * LjUDI vas često viđaju u gradskom prevozu?
- Vozim se autobusom, volim da posmatram ljude. Njima je jako čudno da neka javna ličnost ide busom, odmah misle: eee, vidi ovoga, puko je čim se vozi s nama!
Onda uđe neki klinac, mlad, nežan, svež, sa 15 godina, a ja samo pomislim kako je to dete jadno. Jer stojim u moru mrtvih ćelija, to su sve stariji ljudi koji meni sede nad glavom, a ja ću tom detetu da sedim nad glavom kad dođe moje vreme. On će da provede život tako što će mu neko sedeti na glavi, a neće mu dati mogućnost da se razvije, da se obrazuje, da vidi sveta i bude normalno biće. Da ne mora da se stidi zemlje u kojoj živi i ljudi sa kojima živi.

* Da li ljudi na ovim prostorima zaziru od onih koji misle?

- Ljudi treba da koriste glavu, a ne samo da je nose kao neki ukras. Ili je nosiš na ramenima ili je stavljaš pred noge kretenima. Hajde da razmišljamo, da vidimo da je car go! Živimo iza svakakvih paravana i kulisa, nosimo maske pod kojima smo goli, a nosimo ih jer nas sve boli. Otvorenost ljudi ne postoji više, svi su zaključani, stoje po strani i gledaju kako život prolazi. Čovek više ne upravlja svojim životom, nego mu drugi upravlja. Ja sam već u nekoj jeseni života svog, a svi smo u vlasti viših sila, zar ne? Ako mogu da upalim neki plamičak, neko svetlašce, super.

* Da li je prošlost bila bolja?

- Nije, ali je bila maskiranija. Veća je korumpiranost bila. Svakakve priče sad izlaze na videlo. Postoje priče koje ljudi neće da znaju, neće da budu uznemireni. Hoće što lakše da prođu kroz svoj život i onda na kraju, kad vide da nije tako kako su mislili, odu, ubiju se, ubiju svoje porodice. Vidiš u kakvim strahotama živimo. Čovek je negde izgubio ideju nade koja uvek postoji.

* Zašto je porodica, kao osnov svega, izgubljena?

- Izgubljena je jer je sve vreme napadana. Muškarac je u defanzivi, ali nije on toliko važan, već žena kao komplikovanije biće. Evolucija odnosa između muškarca i žene treba da prođe fazu zaljubljenosti i telesne privlačnosti, do stanja bliskih bića. Da dva srca tvore jedno, da dva sveta prave svet u kome ima mesta za sve. Treba davati što je moguće bolji primer deci s kojom živimo, po pitanju sklada i harmonije. Žena treba više da veruje muškarcu i pomogne mu u ovom teškom momentu po njegov pol. Žena i muškarac treba da su saborci za istu stvar, da imaju isti interes koji će pomoći da očuvamo naše utvrđenje što se porodica zove. Čovek bez porodice je nejak. Ko ne pripada nikom, pripada svima. A onda svako može sa njim da radi šta hoće, jer on nema svoju bazu.

* Nema morala, ni poverenja, šta je sa poštovanjem?

- Mlađi su kivni na starije jer ih stariji nisu saslušali kad je trebalo. Devedesetih su stariji glasali za Slobu, a mladi su bili naoštreni da nešto promene dok imaju snagu i energiju. U međuvremenu su ostarili, a ostali iznevereni. Taj jed i gnev gnoji ljude non-stop. I onda dolazi do toga da niko neće za nikoga da zna. Lično, dobijam poštovanje, kad prolazim, ljudi se javljaju. Naravno, osetim ponekad i tu neku staru retrogradnu energiju od malih, a već pokvarenih ljudi, kivnih na svakog, kojima ništa nije jasno. Ali ne da im nije jasno pa da uzmu knjigu ili odu na internet i pojasne sebi, nego opravdavaju svoje neznanje.

* Nervira li vas kada publika na koncertu podigne mobilne telefone i snima?

- Pa, nervira me, ali ukažem im na to. Publika mi je većinom zlatna. Ali, uvek postoji neko nesiguran, ko ne zna ništa i ne može da se opusti, i onda kvari harmoniju koja se uspostavlja. Mi na bini, u sadejstvu sa publikom, pravimo neku treću lepu i zajedničku energiju i šaljemo je u napaćenu vasionu. A ne smemo da zaboravimo da je i vasiona živo telo koje oseća svu glupost koja sa Zemlje dolazi do nje. Mi sada imamo raspon publike od 13 do 60 godina. I drago mi je što je na rođendanskom koncertu u novobeogradskoj Hali sportova publika bila bolja od nas na bini. Sutradan, kad sam se probudio, setio sam se publike. Ej, nije bilo nijednog incidenta, svi smo bili kao jedno, svi smo gradili harmoniju u korespodenciji sa samim sobom. Imali smo poverenja jedno u drugo, a danas čovek nema poverenja ni u koga, i nema pažnje za bilo šta. Nego ga nesvesnost fura, pa gde stigne.

* Jeste li za Evropsku uniju?

- Što se tiče zakona, šta može i ne može, to da. Ali kao način života je besmisleno. I ti ljudi koji žive u Evropi žive u okovima. Vidiš da je stopa nezaposlenosti ozbiljna i da su ljudi u frci, ali su ti ljudi stotinama godina ubijani uređenjem. Za velike krize krivi su pojedinci koji su mislili su da su veći od samog Boga, pa su spekulisali sa pojedincima i čitavim nacijama. Na kraju su svi bili gubitnici, a oni koji su proglasili krizu su furnuli. Mnogi od njih nekažnjeni. Tražimo prava, a ne znamo da se ponašamo. Zbog nekih odnosa ne možemo da živimo sami za sebe. Postaćemo totalni degenerici. Nećemo biti lepi, puni humora i gostoprimljivi, bićemo antipodi, ako već i nismo sami sebi.


UZ “NOVOSTI” OD PRVOG BROJA

* DA li čitate “Večernje novosti”?

- U mojoj porodici “Novosti” se čitaju od prvoga broja, od stripova “Julija Džons”, “Cisko Kid” i “Porodica Tarana”, i Jovana Hadži-Kostića. Ono što si mogao da pročitaš u “Novostima”, tek posle tri dana je objavljivano u drugim novinama. A mnoge stvari si u “Novostima” mogao da pročitaš između redova. Za one koji su znali da čitaju nešto je bilo napisano i nevidljivim mastilom. Ne bih ništa menjao u “Novostima”, samo bih upozorio na materijalne greške, da ljudi koji se pozivaju na nešto to dobro provere. Jer, greška koja se ne ispravi, uzima se kao konačna istina. Svi živimo greške generacija od pre i onda pravimo svoje koje ostavljamo generacijama koje dolaze. Ipak, mora sve da bude okej jer neko pazi na nas i postoji mera ljudskoj gluposti, ali postoji i mera za samoga čoveka. Bog daje, ali niko mu ništa ne traži, a onda đavola molimo za milost...