KADA je sredinom devedesetih dobio poziv da igra u filmu "Lepa sela lepo gore", Slobodan Boda Ninković bio je u dilemi da li da prihvati ulogu. Potpis na Dejtonskom sporazumu tek se osušio, rat u Bosni i dalje je bio vruća tema, pa je Boda, posle kraćeg razmišljanja, odlučio da kaže - ne. Mada mu je drago što je Lazu odigrao Dragan Petrović Pele, i danas žali što je odbio tu ulogu.

Poučen tim iskustvom, bez razmišljanja je prihvatio poziv Radoša Bajića da igra u seriji "Ravna gora", iako i ona, prikazujući četnike i partizane, tretira škakljivu temu.

- Ljudi pogrešno misle da naziv znači glorifikaciju jedne strane - kaže Boda. - Serija zapravo prikazuje da su i jedni i drugi bili i ovakvi i onakvi u ratnim okolnostima, kad ljudi, inače, često gube kontrolu. Nadam se da ćemo naučiti da praštamo i shvatiti da to što se tada desilo nije razlog za naše današnje podele. Scenario je napisan u maniru najboljih engleskih serija. Radoš je i ranije imao sposobnost da skenira našeg čoveka, a mislim da je sad to najbolje uradio.

U "Ravnoj gori" Boda igra Nikodija Janjića, domaćina kod koga je Draža Mihailović svratio prešavši Drinu po izbijanju rata.

- Tu dolazi do prvih situacija koje ukazuju na podelu u našem narodu. Nikodije ima sina koji je bio u kraljevoj vojsci koja je raspuštena. Dolaskom Draže, moli oca da krene sa njegovom vojskom, i Nikodije nevoljno pristaje da mu da blagoslov. Uz to, jedan od Dražinih ljudi je imao nerazjašnjenu situaciju sa Kodinom mlađom ćerkom - otkriva Boda.

* Za razliku od "Ravne gore" koja vas je vratila u prošlost, u filmu "O bubicama i herojima" putujete u budućnost?

- Da, film govori o Srbiji u vreme smaka sveta, a zapravo, u prenesenom značenju, o Srbiji kakva je danas. U ovom vremenu smo, nažalost, izgubili kontakt sa najbližima, potrebu da budemo iskreni i topli. Igram emotivnu ulogu superheroja i drago mi je što sam učestvovao u snimanju filma netipičnog za naše prostore, i po priči, i produkcijski. A snimiti film danas znači napraviti incident koji se dešava samo zahvaljujući odricanju i požrtvovanju nekih entuzijasta.

* Da li to znači da je u odnosu na period kad ste bili predsednik Sindikata glumaca, predstavnicima vaše profesije danas teže?

- Pre deset godina, postojala je ideja da napravimo lagani prelaz, bez bolnih rezova, kojim bi se stvorio čvrst, definisan prostor u kom bi se znala prava i obaveze. Nismo uspeli to da izguramo i sad smo u izuzetno lošem položaju. Ukoliko se nešto hitno ne preduzme da se zaustavi propadanje, bićemo u situaciji da nećemo imati o čemu da pričamo. I inače smo kao narod skloni da čekamo poslednji trenutak i da na najgori način rešavamo probleme. Nadam se da u tom ludilu nećemo uništiti nukleus pozorišnog života, a kinematografija je već u ozbiljnom problemu.

* Može li muzika da bude ventil za svakodnevne probleme? Svirate li i dalje?

- Muzika je moja prva ljubav. Pre tri godine, povodom smrti našeg gitariste Dragoljuba Tasića, ponovo smo okupili bend "Pseudo pank cirkus grupe opis". Pogodilo se da je to bila 31. godišnjica naše pobede na Gitarijadi u Zaječaru.

SAVRŠEN KROJ POSLE osam godina provedenih u statusu slobodnog umetnika, Boda je od prošle godine stalni član Beogradskog dramskog pozorišta.
- Uželeo sam se pozorišta. Jedva čekam septembar da Dragan Petrović i ja ponovo počnemo da igramo "Savršen kroj".
Reč je o predstavi koja je odlično primljena gde god da smo je igrali, a govori o odnosu dvojice muškaraca koji su bili zaljubljeni u istu ženu.

Održali smo emotivan koncert u Smederevu i probaćemo da do sledeće godine napravimo dokumentarni muzički TV projekat kako bismo zaokružili taj deo našeg života. Ali, postoje planovi za nešto novo što se muzike tiče. Radni naziv je "L šanson d primitiv", ili u prevodu "Pesme o nama". Jovica Tišma zadužen je za angažovane tekstove, ja pišem muziku i probaćemo da na duhovit način napravimo neku vrstu komentara na ovo vreme.

* Kakvo je ovo vreme?

- Mi smo narod sa neverovatnom količinom energije koju često mazohistički trošimo na samomučenje. Arčimo bezbrojne talente i pošto smo inertni, lako dozvoljavamo drugima, koji su neretko, manje kvalitetni od nas, da nam kreiraju život. A onda, i u tome smo eksperti, kukamo nad svojom sudbinom i žalimo što nam neko nije dao šansu. Moguće da će nas ove nedaće naterati da upalimo motor i pokrenemo se, jer za ono što sami ne radimo, niko nam nije kriv.

* Šta biste savetovali nekim novim klincima - vredi li baviti se glumom u takvoj Srbiji?

- Ni svoje ćerke nisam odgovarao, samo sam pokušavao da im kažem da je teško baviti se ovim poslom, i to svuda u svetu. U jednom trenutku, zahvaljujući Titu koji je obožavao film, umetnici su dobili platu i status pod velikim uslovom - da ne talasaju mnogo.

Svugde je ovaj posao vezan za mecene koji će da daju pare, zato privreda mora da bude jaka. Ne možete u siromašnoj zemlji očekivati da će država da ulaže ogroman novac u kulturu. Klinci moraju da budu svesni da ovo nije drugačiji posao od posla inženjera, mašinbravara ili pekara. Ako ga vole, onda je to najlepši posao na svetu. A bez obzira na sve prepreke, moraju da shvate da sami moraju sebi da obezbede posao, jer drugi to neće uraditi.


SREĆA UZ MALIŠANE

RAD za decu provlačio se kroz celu Bodinu karijeru, i to, kako kaže, na njegovu veliku sreću.

- Na drugoj godini fakulteta počeo sam da radim u pozorištu "Boško Buha", u ansamblu koji je tad bio u ekspanziji. Za upravnika je došao Ljubivoje Ršumović, a u velikoj grupi mlađih glumaca bili su Manda, Neša Nenadović, Olga Odanović, Duda Stojanović. Svi smo imali isti motiv, a to je igra. Igranje za klince ne može se meriti ni sa čim drugim.

Ako ste iskreni i pošteni prema njima, dobijate petostruko veću nagradu u njihovoj povratnoj energiji i radovanju.