KADA se nešto rodi u Krupnju to, po definiciji, ne može da bude sitno! Još ako „vuče“ direktnu lozu od Jovana Cvijića, kao jedan od njegovih najbližih potomaka, ne čudi što je istraživao mnogo šira polja od folk-prostora.

Za svedoka pozivamo bogatu karijeru Milutina Popovića Zahara, jednog od najvećih mahera naše muzičke scene. Sa „zaharovskim žarom“ komponovao je popularnu narodnu i zabavnu muziku, klasična koncertna dela, muziku za film, pozorište i televiziju. Magistar je međunarodnog prava, slikar, pisac, šahista, violinista, poliglota. I njemu jedno od najdražih priznanja kolega - mangup.

U našoj zemlji poznat je kao proizvođač muzičkih hitova i pronalazač novih pevačkih zvezda, a u svetu je priznat kao kompozitor klasične muzike i violine. U baštini narodne muzike ostavio je mnoge vredne pesme: „Vino točim, a vino ne pijem“, „Vidovdan“, „Ivanova korita“... Napisao je reči za čuvene pesme: „Nizanski rastanak“, „Svilen konac“, „Marš na Drinu“...

Zahar je poznat i kao svojevrstan Pigmalion - u svet pevačkih zvezda lansirao je Lepu Brenu, Lepu Lanu, svoju bivšu suprugu Gordanu Lazarević i mnoge druge. Za našu priču „sudbine“ nalazimo ga u Tivtu. Na njegov mobilni javlja se ženski glas, a onda telefon daje njemu. O tome s kim letuje ne otkrivamo, jer „džentlemeni rade i ćute“. Na većinu pitanja odgovorio nam je direktno sa plaže.

Napisao je i tri poznate pesme o Jugoslaviji: „Od Vardara pa do Triglava“, „Hej Jugosloveni“ (peva Doris Dragović) i „Živela Jugoslavija“. Zato ga i pitamo da li mu je iz današnje perspektive, kada Jugoslavije više nema to pisanje bilo uzaludno.

NOVO O TITU Moj verni slušalac bio je i Tito - kaže nam Zahar.
- Pišem jednu novu knjigu i verujem da će autentična svedočenja izazvati novi talas o jednoj legendi koju niko nije dovoljno poznavao, sem njega samog.

- Rodio sam se i odrastao u zemlji koja se zvala Jugoslavija - kaže Zahar. - Smatram da čovek koji ne voli svoju otadžbinu ne voli ni svoju najbližu rodbinu. Uvek sam se plašio ljudi kojima je svejedno kojoj zemlji pripadaju.

Kao što je zadužio ovom trilogijom pesama bivšu Jugoslaviju, zadužio je i Srbiju tekstovima pesama od „Marša na Drinu“ do „Vidovdana“. Ovu poslednju smatra za svoje najomiljenije delo.

- Jednom je čuveni Carevac, kod koga sam povremeno svirao u orkestru, rekao da te kompozicije imaju samo jednu manu - objašnjava Zahar. - Nemaju tekst dostojan te originalne i divne muzike. Ako bi se neko našao da napiše tekstove po kvalitetu ravnoj toj muzici, učinio bi veliku uslugu srpskoj muzičkoj baštini. Eto, ja sam se našao, a narod neka proceni kako sam prošao.

Mnoge godine su prošle i Zahar je počeo da „fabrikuje“ buduće velike zvezde naše narodne muzike. Jedna od najvećih bila je Lepa Brena. Ali, kada je njena zvezda uzletela, saradnja je prekinuta. Naš sagovornik, međutim, nema žala zbog toga i mirno nam kaže da se nje nikada nije odrekao:

- Mislim da se nijedan umetnik nikada nije odrekao svog dela, bez obzira na to kolika je njegova suštinska vrednost. Lepa Brena je proizvod moje mašte i neobične harizme koju je ona i bez mene nosila u sebi. Nedostojale su joj samo pesme koje bi joj bile napravljene po meri - originalne, vesele i u modernom folk ritmu. To nije turbo, kao što se obično smatra, već folk-dens manir. Ja sam probao, a Brena je uspela. Šta više od toga da tražim.

ČUVENI NADIMAK Nadimak Zahar dobio je po čuvenom nemačkom violinisti Helmutu Zaharijusu. Slavnom „imenjaku“ odužio se konačno u Rusiji kada je izveo simfoniju „Oda Olimpika“ sa simfonijskim orkestrom Boljšog teatra. Ali, već posle toga nije bio Zaharijus, već jugoslovenski.

Mada nekada veliki buntovnik, Zahar nam kaže da je odavno prestao da bude namćor - sudija masovnim pojavama kompjuter-kompozitora i njihovih često pozajmljenih pesama banalnih tekstova. I dalje veruje da se i u najmanjoj umetničkoj formi, bila to folk, klasična ili koja druga muzika mora pronaći makar zrnce originalnosti i estetike. Jer, kako kaže, mi imamo dovoljno potencijala među mladima da sledimo dela visoke umetničke baštine koju su nam ostavili naši preci.

ESTRADA KAO AMBROZIJA

Ne tako davnih godina Zahar je objavio i knjigu „Ljudi iz šume“, gde je razgolitio našu muzičku estradu:

- Današnja estrada mi izgleda kao genetički modifikovana soja. Ona trenutno zasiti, ali od nje kasnije pati i duša i telo. Mediji koji je uporno „zalivaju“ i „neguju“ čine veće zlo nego da uzgajaju ambroziju - i dalje je oštar Zahar.

- Od nje se kija, kašlje i dobija alergija, a kome to ne smeta taj ima modifikovan (ne)ukus.