Branka Petrić: Nemanjići teku mojim venama

VREME prosto leti kada ste u društvu Branke Petrić (76). Ne znate odakle da započnete razgovor. Ne želite da ova velika glumica prestane da vam priča svoju životnu priču. A nije bilo lako "ukrasti" je, jer prethodnih dana u Beograd svraća samo da bi odigrala predstave (bar standardnih šest), a onda se vraća u Poreč, gde trenutno snima film Jasmile Žbanić "Ostrvo ljubavi".

Ne samo da joj godine nisu ukrale želju za igrom, već, kaže, ne može da zamisli ni dan bez te čarolije. Raduje se svakom zadatku, pa i nedavno snimljenoj reklami za sladoled, dok se znatiželjno raspituje za premijeru filma Petra Pašića "O bubicama i herojima", koji je snimila pre godinu i po. Obraduju li je i reprize, stigne li da pogleda one u kojima nas je zasmejavala ili podsticala na neka ozbiljnija razmišljanja? - pitamo je.

- Da, mnogo sam volela seriju "Neki novi klinci", koja se ponovo emituje. Pokojna Spomenka Kovač, Kornelijeva supruga, sjajno je napisala scenario, napravila je profil svakog učenika ponaosob što je velika majstorija. I baka Radmila iz "Ono kao ljubav" mi je bila simpatična, kao i svi mladi glumci sa kojima sam radila - kaže glumica, ne krijući da voli da bude u društvu mladosti.

Branka je, kako kaže, možda potajno, a možda glasno, iščekivala poziv da zaigra u novom serijalu "Otvorenih vrata", ali kako se to nije dogodilo, pretpostavlja da scenaristi nisu uspeli da osmisle život njene junakinje dve decenije kasnije. Ova serija joj je inače vrlo draga, a drago joj je i kada čuje da je sve ove godine popularna među gledaocima.

- Pre izvesnog vremena, ulazim ja u taksi, a taksista mi kaže: "Buba, buba...", ja se nasmejem i kažem: "Gledali ste sinoć predstavu Buba u uhu?, a on meni odgovara pitanjem: "A vi ne gledate najbolju seriju ikada?" Zbunim se. A on mi onda odgonetne misteriju: "Pa 'Otvorena vrata'. Sinoć je bila ona scena kada ste se borili s bubama" - prepričava nam kroz osmeh glumica.

Na često postavljano pitanje - od koga je to nasledila glumački dar, Branka odgovara kontrapitanjem:

- Od koga sam to nasledila dar da istupim u javnost? Od mame. Ona je bila profesorka, a to vam je sličan "nastup". Profesor kada uđe u razred, on stane u centar, đaci ga gledaju, merkaju sa svih strana. To znači da mora da ima harizmu, mora da privuče pažnju, da vodi računa kako se izražava, kako se oblači, češlja... I od dede, koji je bio sveštenik, nasledila sam tu vrstu dara. Jer, sveštenik mora da zna lepo da peva, mora da bude dobar govornik kako bi ga drugi slušali i poštovali. Mora da ima "to" nešto. Baš kao i glumac.

Tu negde započinjemo priču o Brankinom poreklu, o Karamatijevićima, koji su, kako su kasnije saznali, potomci Nemanjića. I to im se otkriće, kaže Branka kroz osmeh, mnogo dopalo.

Branka kaže da je to bilo značajno zdanje za ono doba, i da je njen deda sigurno zadužio svoje malo mesto. Tu je bio i komad bašte koju su obrađivali đaci, tako da su istovremeno učili i lekcije iz poljoprivrede.

- Ne znam šta se u ratnom vihoru dogodilo sa ovom zgradom, ali znam da su dedi podigli bistu, a jedan čovek je sakupio sve njegove službene beleške, sve ono što je, odlazeći na konju na svadbe i sahrane, saznavao, otkrivao o ljudima i prilikama u kojima je živeo. Bili smo mnogo ponosni kada su nas, pre nekoliko godina, pozvali na promociju tih zabeleški - priča glumica.

Tako se u Branki mešaju planinska krv s majčine i morska - s očeve strane, koja je zabeležena i u ličnoj karti, jer je glumica rođena u Novom Vinodolskom. Tu je živela do kraja četrdesetih godina. Od tada je njeno mesto stanovanja Beograd, ali uvek s ponosom priča o svim "vetrovima" koji su "duvali", čineći je ovakvom kakva je danas. I snažna i nežna.