Timoti Džon Bajford: Slušajte ptice umesto političara

U JUGOSLAVIJU je došao 1971, po zadatku - kao reditelj BBC-a koji je trebalo da u koprodukciji sa televizijom Beograd snimi dečju emisiju. Posao je završen, ali Timoti Džon Bajford je ostao. Do danas.

Dočekuje nas u svom stanu na Zvezdari odakle puca pogled na Beograd. Unutra, sve “puca” od knjiga - istorijskih, preko onih o univerzumu, do dečjih. Dok mu se pas Bili mota oko nogu, Bajford otkriva da ne igra šah na Kalemegdanu, ali da živi kao pravi penzioner - šeta, čita i sa nestrpljenjem iščekuje neku novu knjigu koju će prevesti na engleski.

Priseća se da je oduvek bio pomalo buntovnik i neko ko ne radi konvencionalne stvari. A mada je danas u to teško poverovati, upravo je u Beogradu imao slobodu o kakvoj je na britanskom javnom servisu mogao samo da sanja. Rezultat su, po mišljenju mnogih, najbolje dečje emisije u istoriji naše televizije: “Neven”, “Poletarac”, “Babino unuče”, kao i niz muzičkih, zabavnih i dokumentarnih emisija.

- Za 20 godina koliko sam bio reditelj ovde, uradio sam duplo više nego što bih snimio da sam ostao na BBC-u. Bivše kolege bile su ljubomorne na mene - kaže Bajford.

- Nacionalnu penziju dobio sam zahvaljujući “Fejsbuku” jer je pokrenuta peticija koju je potpisalo 10.000 ljudi. I sad kad je bio problem oko lekova, stalno su mi se javljali ljudi iz raznih krajeva sveta da pitaju treba li mi pomoć. Čak je i predsednik vlade Vojvodine nabavio lekove preko svog oca koji živi u Budimpešti. Sada mogu da otvorim svoju apoteku - kroz osmeh priča, a onda ozbiljnije dodaje: - Sramota je da lekova nema, pogotovo kad su razlozi nestašice birokratija i besmislene procedure oko nabavke, a ne cena. Zdravstvo i školstvo su izgleda na dnu prioriteta ovde.

Da su političari u Srbiji svemoćni uverio se i kada je dobio državljanstvo 2004. godine na intervenciju tadašnjeg predsednika Borisa Tadića. Do tada je imao zvanje turiste i svake godine bio obavezan da obnavlja privremeni boravak. I tako - više od tri decenije. Mada je bio tretiran kao stranac, nikada se tako nije osećao.

- Ali, ne mogu ni da kažem da pripadam Jugoslaviji, Srbiji, Beogradu ili Engleskoj. Ne pripadam nigde. Neko vreme me to brinulo, a onda sam osetio neverovatno olakšanje, jer sam shvatio da sam potpuno slobodan čovek koji može da bude bilo gde u svetu.

Zašto je izabrao baš Jugoslaviju postaje jasnije dok sa sjajem u očima i retoričkim pitanjem - “Pa gde to ima?” priča kako je pola godišnjeg odmora provodio u Bohinju, a ostatak na moru, u Cavtatu. Jugoslavija je za njega bila svet u malom. Svet pravljen po njegovoj meri.

- Kad sam došao ovde, u radnjama je bilo svega što je potrebno za udoban život. Ne i luksuza. U Londonu, gde sam živeo 12 godina, bilo je luksuza, ali ja sam samo mogao da ga gledam u izlogu. I to stvara stres.

Onda je, kaže, došao rat koji mu je teško pao. Seća se da je za vreme sankcija jednom odlučno izašao iz kuće rešen da nađe ulje. Posle dva i po sata obilaska prodavnica, vratio se, sa flašom ulja i radošću čoveka koji je našao zlato. Mada je preživeo sve što i prosečan Srbin, ostao je optimista. Možda zato što je slušao slavuje umesto političara.

- Većina ljudi priča kako je u Srbiji sve užasno. Vide samo loše strane, lepe ne primećuju. Nikad neću zaboraviti 9. mart kad su ljudi porodično odlazili na demonstracije, na Trg Republike. Nisam hteo da slušam Vuka Draškovića, iako ga, da ne bude zabune, poštujem. Otišao sam na Avalu i vratio se kad je sve bilo gotovo. Nisam hteo da se bavim politikom, a ptice su pevale i pored toga što je bilo rata.

O povratku u rodnu Englesku, gde mu žive sinovi, ne razmišlja ni danas.

- Vratio bih se u Englesku da imam milion funti i da mogu da kupim kuću u prirodi. U Srbiji većina mistifikuje život na Zapadu, žele evropski standard i komotan život. E, to ne može. Ja sam izabrao niži standard i komotan život.

U životu je menjao i države i žene, ali nikada - mišljenje o deci. Čak ni danas kad sa svih strana čujemo opaske kako su “deca nemoguća”.

- Ako je dete nevaspitano, nije krivo ono, već vaspitač. Ne sviđa mi se ni što roditelji toliko nameću svoje želje deci. Naježim se kad kažu “Ne bih dao detetu da upiše ovo ili ono”, a “dete” ima 18 godina. Još gore je kad koriste argument: “Ja vas hranim, morate da radite ono što ja kažem”. Zaboravljaju da je to njihova dužnost, jer nisu deca tražila da dođu na ovaj svet.

Mada je u penziji, želja za radom ga ne napušta. Veruje da bi i danas mogle da se snimaju kvalitetne dečje serije, ali...

- Imao sam ideju za seriju koja bi imala isti standard kao “Neven”, a ne bi bila toliko skupa, ali para nema. Postavio sam sinopsis na “Fejsbuk”, komentari su odlični. Ko zna, možda će opet biti pokrenuta peticija. Uz pomoć “Fejsbuka”, dobio sam penziju i lekove. Možda ću i dobiti novac za pravljenje serije - uz osmeh zaključuje Bajford.

“PITAM se, pitam. Ko je Džon Bajford?” naziv je dokumentarnog filma koji će premijerno biti prikazan tokom leta na festivalima u Beogradu i Srbiji, da bi na jesen stigla i TV premijera na Studiju B i RTS koji zajedno i realizuju priču o Bajfordu.

Da je film skoro gotov, otkriva nam autor Velja Pavlović koji je ovih dana u montaži, neretko i od 6 ujutru. Saznajemo i da je ideja za snimanje potekla od Lavinije Devenport, supruge ambasadora Velike Britanije u Srbiji i rediteljke Amberin Paša koja je režirala film “Udala sam se za Srbina”.

A na predlog samog junaka, deo priče snimljen je u njegovoj školi u rodnom Solzberiju.

- Škola izgleda kao da ste ušli u film “Hari Poter”, stara kao naša Studenica - otkriva Pavlović. - Zatim smo imali retku privilegiju da snimamo Timotija i u katedrali u Solzberiju, drugoj po visini na svetu. Kad uđete u ovo zdanje iz 1217. godine ne možete da se ne zapitate, kako su ljudi uspeli ovo da sagrade bez kranova i betona, bez kompjutera.

Kad treba da odgovori na pitanje iz naslova filma, Pavlović u pomoć zove čuvenu Šekspirovu rečenicu.

- “Pitanje je sad”. Bolje da gledaoci kažu imaju li odgovor na to pitanje. Meni je posebno zanimljiva bila njegova beskompromisna težnja da bude slobodan. Sloboda se otima i osvaja celog života i do poslednjeg daha. Učim od Tima. Zatim, tu je njegova prebogata kreativnost, pa dalje još barem deset važnih stvari.