PISAC Milisav Savić rođen je 1945. u Vlasovu, kraj Raške, završio je studije jugoslovenske i svetske književnosti u Beogradu, gde je magistrirao i doktorirao. Bio je urednik "Studenta", "Mladosti", glavni i odgovorni urednik "Književne reči", "Književnih novina", glavni urednik i direktor u izdavačkoj kući "Prosveta", predsednik Srpske književne zadruge, predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu, Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju, Univerzitetu u Firenci, Univerzitetu u Lođu.

Njegovi romani "Ljubavi Andrije Kurandića", "Topola na terasi", "Ćup komitskog vojvode", "Hleb i strah" (Ninova nagrada), "Ožiljci tišine" (Nagrada Miroslavljevo jevanđelje), "Princ i serbski spisatelj" (Nagrada "Laza Kostić"), "Čvarčić", prevedeni su na grčki, engleski, italijanski, bugarski... Savić je objavio knjige pripovedaka "Bugarska baraka" (nagrada lista "Mladost"), "Ujak naše varoši" (Andrićeva nagrada), književnoistorijsku studiju "Ustanička proza" (nagrada "Pavle Bihalji"), multižanrovske knjige "Fusnota", "30 plus 18", "Rimski dnevnik, priče i jedan roman" (Nagrada "Dušan Vasiljev"), kao i više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog, a priredio je i antologije savremene američke pripovetke, savremene australijske pripovetke, savremene italijanske pripovetke, kao i antologiju "Najlepše srpske priče".

Obavljao je i dužnost ministra savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu, od 2005. do 2008. godine.


* Šta bi na osnovu kuhinje i priče moglo da se sazna o nama?

- Kao Balkan koji spaja istok i zapad, što nije fraza, jesmo zanimljivi. Ovde se događaju neke uzbudljive, autentične životne priče. Sličnu životnost i karaktere nalazio sam kod italijanskih pisaca s juga, Antonija Tabukija, recimo, postmoderniste, koji je pravio literaturu ni od čega. Naša kuhinja nema tu originalnost koju poseduje priča, ali ima specifičnu aromu koja ume da bude zanimljiva.

* Da li Ivica Dačić zna da ste Moniku Beluči upoznali pre njega?

- Upoznao sam je u Rimu 2005, sedeli smo za specijalnim stolom na svečanoj večeri, kada je Emiru Kusturici uručen Zlatni globus za film "Život je čudo". Izgledala je prelepo, bila ljubazna i šarmantna, a od fantastične ponude sa stola jela je samo mlade rotkvice sa balsamikom i maslinovim uljem. Sećam se da sam pitao Kusturicu ko je gospođa, plašio sam se da se ne obrukam, jer nisam imao pojma ko je Monika Beluči. To je, zasad, naš prvi susret.

* Kakvu biste čitateljku voleli da imate?

- Kao u knjizi "Ako jedne zimske noći neki putnik", fantastičnog italijanskog pisca Itala Kalvina. Priča se bazira na ženskom i muškom principu, čitaocu i čitateljki koji su se sreli, venčali, i negde pri kraju knjige imaju prvu bračnu noć. Dok leže u krevetu on joj kaže da isključi svetlo, a ona odgovara - pusti me da završim novi roman Itala Kalvina.

* Gde se najlepše čitaju knjige?

- U vozu, ali, nažalost, vozova kod nas gotovo da više nema.

* Kad ste se najbrže zaljubili?

- Kad sam video ženu koja je plakala dok je čitala knjigu "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihailovića.

* Kao pisac koji se najviše puta ženio, možete li da kažete nešto više o tom iskustvu?

- Voleo sam sve svoje žene i ljubavnice, nisam od onih muškaraca koji su se ženili da bi se razvodili. Meni je žena uopšte zanimljiva, u svakoj postoji nešto uzbudljivo, i ništa od žene ne može da me odbije, čak i ako nije pročitala nijednu moju knjigu. Jedan moj kolega, vrlo poznati pisac, ustao je go iz kreveta i otišao kad mu je žena s kojom je bio rekla da od njega nije pročitala nijedan red.

* Koliko ima istine u pričama da su prolaz kod žena sedamdesetih i osamdesetih godina u Beogradu imali samo muškarci koji su čitali vaše knjige?

- To je izmislio moj kum Mile Perišić. Ali, spremam se da napišem knjigu "Kako se oženiti", jer to je postao opasan problem. U mom kraju, u Raški, a kažu mi da je tako i u celoj Srbiji, mnogo je neoženjenih momaka i neudatih žena, i hoću da napravim dva praktična priručnika - "Kako se oženiti", i "Kako igrati tablić", pošto sam majstor tablića.

* I kako se oženiti?

- Lepo - muškarac pita ženu hoće li da se uda za njega, i gotova stvar. Oženiti se, to je kao da popiješ čašu vode. Lako je i udati se - muškarci su slabići, i ne znam zašto se žene plaše. Sa malo veštine i malo lukavosti, čak i jednog Odiseja mogu da zavedu, a simbol je junaka koji je veran ženi, mada i on srlja.

* U čemu je tajna zavođenja?

- U fantaziji - obavezno treba pričati posle seksa. Ako žene svog ljubavnika umeju da ostave budnog, onda su uspele. Jer, Srbi odmah zaspu, i još se hvale da su najveći ljubavnici na svetu. Mene je uvek vadilo to što volim da pričam, i neke od najlepših priča izmislio sam baš u krevetu.

* Da li je tačno da više ne smete da se ženite?

- Pa već sam u godinama. Ali, nikad se ne zna!

* Ko je stariji skijaš od vas na Kopaoniku?

- Donedavno, to je bio samo Bora Todorović. Ne viđam ga više, tako da sam sada ja najstariji. Eto, ovi moji Rašani mi kažu - još nisi umro!

* Ko danas spasava književnost - žene ili muškarci?

- Danas najviše čitaju žene, one kao čitaoci održavaju književnost, inače bi bila mrtva. Na državnom fakultetu u Novom Pazaru, gde trenutno predajem, na odseku književnosti su, recimo, samo devojke, studentkinje. Žene održavaju književnost i kao pisci i, na moju radost, sve bolje i bolje pišu. Čitam Ljubicu Arsić, Mariju Midžović, koja je u prozi, kao i u poeziji, pokazala ozbiljan talenat, Radmilu Lazić.

* Da ste urednik, šta bi bio naslov za današnju Srbiju?

- Ne umem to više da radim. Moje vreme je prošlo, moja generacija je poražena u svakom smislu, a i ovako smo biološki pri kraju.

* Da li su pisci uvek deo neke politike?

- Jesu. Ta priča o tome da su pisci van politike nije tačna. Oni su u politici i kad služe toj politici, i kad su protiv te politike, tako da, nažalost, ideologija, ili kontekst, uvek stoje iza književnosti, uz neke šire ideje iz okruženja u kojima se stvara ta književnost. S tim se treba pomiriti, i stvar je pisca da se izbori sa politikom.

* Gde je moć književnosti u odnosu na politiku?

- Književnost je ta koja sve dovodi u pitanje - i istine, i istorije, i filozofije, i svaku politiku. U tome je i njena moć. Ali, književnost može da dovodi u pitanje i samu sebe, ona se stalno raspituje čemu ova priča koju pričam. U politici se ne sumnja, politika računa na obećanja, budućnost, optimizam, na programe i manifeste, tu sve može, ali i ne mora da bude.

* O čemu biste danas pisali?

- Prvi sam ovde prevodio Rejmonda Karvera, priredio sam i nekoliko njegovih knjiga, a fascinirao me je njegov način kako se od obične priče može praviti velika literatura. Sećam se Crnjanskog - došao je 1979. u redakciju "Studenta", u Svetozara Markovića, treći sprat, bez lifta. Sav zadihan, imao je godina više nego ja, a neke lepe, mlade devojke u mini-suknjama oduševljeno su ga pozdravile i zamolile da razmene mišljenja. Crnjanski, koji je bio kozer, šarmer, udvarač, i koji je celog života voleo samo svoju Vidu, teško je podnosio starost. Kao da se stideo što je ostario. Eto, to me danas zanima - obična priča. Kako povratiti mladost, recimo. To niko ne zna.

* Da li je tačno da je jedini kum koji je poznatiji od vas Don Korleone i da ste vi autorizovali aforizam ”Kum nije dugme”?

- To je, takođe, izmislio moj kum Mile Perišić. A nadimak “kum” dobio sam još u vojsci, kasnije sam samo nastavio da ga koristim kao imidž.