Poznati

Čorbopisi: Rat kao kijavica

Bora Đorđević

05. 12. 2012. u 20:58

Kolumna Bore Đorđevića u „Novostima“: Gospodo, vi koji odlučujete o sudbini Srbije i drugih, po broju, malih naroda, pobijte nas „milosrdno“, bez oklevanja

Poznato mi je da nema kolumniste koji nije pisao o ponižavajućim i sramnim presudama haškog kvazisuda. Pitali su me već novinari šta mislim o svemu tome, ali ko će ga znati zbog čega, iz intervjua su izbacili dve, po mom skromnom mišljenju, ključne stvari.

Da krenem od početka. Pre više godina imao sam nastup u Utrehtu i, što se retko dešava, višak slobodnog vremena. Dvoumio sam se da l’ da idem da gledam utakmicu FK Utrehta ili da skoknem do Haga da se predam. Odlučim se za ovu drugu varijantu, jer je baš tada jedan moj vrli kolega izjavio da sam zreo za Hag. Javno, u novinama.

Nekoliko dana pre toga u Banjaluci smo snimali spot za pesmu „Daj mi lovu“. Slikali smo raznorazne prevare i lopovluke, od šibicarenja, preko ruleta, pa do klasičnih krađa. Nisam Nostradamus, ali sam nekako naslućivao da je Hag sprdnja od suda. Logično je da nisam mogao ni da sanjam da se radi o prevarantima svetskog kalibra.

Dakle, iznajmim kamermanku i krenemo vozom za Hag. Tu se uslikam na železničkoj stanici. Odemo i do famoznog Sheveningena, stanem ispred one glavne kapije, kod one dve kule, podignem ruke u vazduh, kamera ovekoveči moju predaju, al’ šipak. Niko nije izašao iz mardelja da me uhapsi i strpa u ćeliju. Biće da nisu shvatili koliki sam u stvari krimilanac.

Onda smo se vratili u Hag. Ispred zgrade koju samo izuzetno glupi Srbi još uvek smatraju sudom, postoji velika fontana. Rekao sam kamermanki da ću piškiti u fontanu. Žena se isprepadala.

- Znate, to možemo snimiti samo jednom!

Naravno da sam se malo zezao. Pišanje sam fingirao. U montaži smo dodali impresivan mlaz vode, tako da je u finalu izgledalo kao da stvarno mokrim u fontanu. Važno je da napomenem da se sve to događalo nekoliko dana uoči suđenja Slobodanu Miloševiću i da ni u kom slučaju nije predstavljalo podršku njegovom liku i (ne)delu. To je bio samo lični stav prema toj nečasnoj instituciji. Vreme je pokazalo da sam bio u pravu.

Sve što je snimljeno u Holandiji ubacio sam u spot za „Daj mi lovu“. Ne znam zbog čega je vrlo retko emitovan, ako je uopšte i puštan na nekoj televiziji. Na netu sigurno postoji. I smatram da je pravi trenutak da se pojavi na svim TV stanicama koje se predstavljaju kao srpske.

Rečenica koja mi je izbačena iz intervjua glasi: „Sada je i najglupljem Srbinu jasno da Srbija nema šta da traži u Evropskoj uniji“. I Hag je deo te veštačke tvorevine, koju rado nazivam kapitalističkom uravnilovkom. Ali o tome drugom prilikom opširnije.

Uopšte ne zameram Hrvatima što se raduju i slave oslobađajuće presude njihovih hadžija (haških osuđenika, tj. pritvorenika). Ne zameram ni njihovim estradnim umetnicima što ih dočekuju pesmom. To samo znači da su uz svoj narod.

Letos je „Riblja čorba“ svirala na Šengen festu na granici Slovenije i Hrvatske. Odavde smo krenuli za Crnu Goru, jer je sledeća svirka bila na Jazu. Putovali smo novim auto-putem kroz celo jadransko zaleđe, bez ikakvih neprijatnosti. Naprotiv, stajali smo često i slikali se sa fanovima, a na granicama i sa policajcima i carinicima. Ono što nam je privuklo pažnju bili su bilbordi na svakih dvadesetak kilometara. Sa njih su nam se smešili Gotovina i Markač. Na bilbordima je pisalo „Hrvatski heroji“ ili „Pravda za hrvatske heroje“.

Tu sam se zapitao: Zašto u Srbiji nigde ne postoje bilbordi sa slikama srpskih heroja Karadžića i Mladića?

To je bila druga rečenica koja je izbačena iz intervjua. Zar treba da se stidimo svojih junaka, srpskog imena, porekla, tradicije i Srbije?

Verovatno sam paranoičan, jer mislim da svetski moćnici hoće da nas fizički izbrišu sa lica zemlje. Posle „anđeoskog“ bombardovanja kod nas rat dođe kao kijavica. Zagađena nam je hrana i voda, neplodnost je sve veća, biološki nestanak Srba je pitanje vremena.

Gospodo, vi koji odlučujete o sudbini Srbije i drugih, po broju, malih naroda, ako ste nas već proglasili genocidnim i osudili na istrebljenje, pobijte nas „milosrdno“, bez oklevanja. Nemojte nas vašim idiotskim odlukama provocirati, mrcvariti i ponižavati.

Verujte mi da kod većine Srba još uvek postoje zastarele osobine kao što su patriotizam, čast, ponos, pa čak i inat i da nikada nećemo dozvoliti da od nas napravite poslušne slugeranje. Ima nas mnogo koje nikakvim parama ne možete kupiti.

Toliko za početak (ili početak kraja).

Vaš

P. S.

O poturici Naseru Oriću, Hašimu Tačiju - Zmiji i slobodnom koljaču Ramušu ne mogu sada da pišem. „Novosti“ su ozbiljan porodični list i ne ide da objavljuju tešku pornografiju (makar i političku).

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije