Kad Prele i Gluhi zapucaju

AKO ste propustili premijerno emitovanje humorističke serije „Potpisani“ pre tri godine, evo prilike za „popravni“ - parodija na „Otpisane“ reprizira se na Artu od subote 29. septembra. Nakon utvrđivanja gradiva u vidu tri epizode, sledi premijerno prikazivanje serijala „Podbradak potpisanih“ (pet nastavaka).

Humor oba serijala je, otkriva autor Marko Kovač, na tragu „Top liste nadrealista“.
- U naredna dva meseca, na Artu, videćete pregršt dobrih, ali i glupih fora i fazona - kroz osmeh kaže reditelj, scenarista i glavni glumac. - „Potpisani“ se bave otporom mladih ilegalaca u okupiranom Beogradu, ali na komičan način, dok serijal „Podbradak potpisanih“ samo imenom asocira na „Povratak otpisanih“, ali je zapravo kolažni program u vidu partizanskog TV dnevnika za vreme Drugog svetskog rata.

Kako ste, kao student arhitekture, odlučili da radite TV projekat?

- U realizaciji ovog pionirskog poduhvata učestvovali su mahom moje kolege, tadašnji studenti Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. A sve je počelo 2006. godine na studentskoj ekskurziji u Ohridu, kao plod druženja i zafrkancije, ali i potrebe da se kreativno i stvaralački deluje. Još kao dete maštao sam o snimanju filmova, sa drugarima se igrao i oponašao filmske scene, te mi je cela ova priča došla kao ostvarenje snova. Kao dete sam pohađao i radionicu za animirani film „A2“ Vere Vlajić, osvajao sam nagrade i učestvovao u televizijskim emisijama što mi je kasnije pomoglo da shatim kakvi su zapravo mediji film i televizija.

Jeste li tada znali u šta se upuštate?

- Pojma nisam imao na kakve ću sve muke nailaziti. Bavio sam se režijom, scenariom, glumom, montažom, organizacijom, a dobrim delom i scenografijom, rekviziterstvom i kostimografijom, pa sam bivao gotovo stalno rastrzan na sto strana. Pri tom, niko i ništa ne stoji iza vas, osim nekolicine ljudi, porodice i prijatelja, koji vam daju moralnu podršku. A ponekad čak ni to. Bilo je zaista teško, ali ogromna ljubav i entuzijazam učinili su da ne odustanem od svega i da celu priču dovedem do kraja.

Jeste li se plašili reakcija profesionalaca, pošto niko iz ekipe nije školovan za taj posao?

- Naprotiv. Kao potvrda toga da nisam pogrešio stoje mnogobrojne nagrade i plakete na filmskim festivalima, kao i pohvale profesionalaca.

Zašto ste izabrali da napravite parodiju baš na „Otpisane“?

- U suštini, to je parodija na čitav sistem (ne)vrednosti, na režime, ideologije, a naročito njihove propagandne mašinerije koje su harale ovim prostorima za vreme i posle Drugog svetskog rata. Glavna nota jesu „Otpisani“, međutim, kroz serijal su provučene i neke scene i likovi iz drugih domaćih filmova kao što su „Nacionalna klasa“, „Balkanski špijun“, pa i iz stranih kao „Ratovi zvezda“, „Supermen“.

Koliko se vaši Prele i Gluhi razlikuju od originalnih Prleta i Tihog?

- Oni su zapravo njihove karikature. Prele je, poput Prleta, glavna poluga tima, šaljivdžija, diverzant i zafrkant. Samouveren je, ali mu inteligencija i obrazovanje nisu jača strana, što mu opet ne smeta da „koka“ Švabe s lakoćom. Rat shvata kao igru i zezanje, a opakog i, kao aleva paprika, ljutog neprijatelja, kao mačji kašalj. Gluhi je smireni i staloženi vođa grupe, ozbiljan u svemu. Za nijansu je pametniji od ostalih te sa punim pravom nosi titulu - zakržljali mozak ekipe.

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, šta zaključujete - da li je u Srbiji teže biti arhitekta ili filmadžija?

- Teško pitanje, baš kao što je teško biti i arhitekta i filmadžija u zemlji Srbiji. Često u šali kažem za sebe da vodim dvostruki život - osam sati dnevno sam arhitekta, okružen bagerima, kranovima i zvukovima čekića i savijanja armature, dok se popodne, svlačeći „arhitektonski šinjel“ i odevajući skute reditelja, okružujem kamerom i ostalim rekvizitima. Te transformacije su zapravo nešto što je možda najteže u celoj priči, teže nego biti jedno ili drugo. Tim pre što je i profil ljudi sa kojima sarađujem na jednom i na drugom poslu, različit. Uz sve to, tu je i porodica kojoj treba posvetiti ozbiljno vreme.