VEĆ u 16. godini bila je „vlasnica“ indeksa Fakulteta dramskih umetnosti, a u 20. - Ofelija u „Hamletu“. Aplauzi koji su je pratili i prognoze o velikoj nadi srpskog glumišta nisu je, ipak, vinuli u oblake. A onda, baš tada, Irena Mičijević se poklonila publici i - otišla iz zemlje.

Jedino što je želela tih devedesetih, tih godina ekstrema, bilo je, kaže - da živi.

- Na putešestvije me je nagnala potreba da tragam za nekim drugim izrazima i ispostavilo se da je to bio jedini mogući put za mene. Prepustila sam se nomadskim porivima, zatvorila oči, a onda se „probudila“ u Španiji. Potom je došao London.

Svet nikad nije delila na zemlje i kontinente, pa „čizme skitaljke“ nije izula ni danas, dve decenije nakon odluke da sreću potraži negde drugde. Shvatila je da nema nade za nomade i da je u redu to što ne može da se smiri na jednom mestu, ali da je zato uvek tu - kad treba.

Tako je, recimo, protekla dva i po meseca provela u rodnom Beogradu, snimajući nastavak serije „Žene sa Dedinja“. Nadahnuta sudbinom svoje junakinje, koja u drugom delu priče doživljava vidne promene, Irena nam je razgrnula Klarin život (onoliko koliko je smela):

- Namrgođena, rigidna advokatica, znam, ne može da bude omiljeni lik, ali garantujem vam da će u nastavku serije Klara pronaći put do srca gledalaca. Ljudi se menjaju kad gube, a ona je bila neko ko stalno gubi. Zato je i krenula u novi život, zato je i postala tako fluidna. Pa ako kažemo da je ona zmija, onda su ono što ćete videti u nastavku, njene stare i nove kože.

* Šta je vama pomoglo da takvoj, nimalo jednostavnoj Klari udahnete život a da vas ne zamori?

- Svaka uloga je pomeranje sebe. Ako bismo govorili u nekoj metafori, onda bi to bilo kao da ste na suncu, ali ne pravite senku, nego puštate da to sunce prođe kroz vas, da vas prosvetli. Kod Klare mi je najzanimljivija bila njena borba za opstanak, jer je to jače od bilo koje druge situacije. Klara je najzad shvatila da je život tok i da uvek iznova nešto otkrivamo o sebi, jer ono što je bilo, više ne funkcioniše, a ono što će biti, nepoznato nam je. U tom međuprostoru, ona će doživeti velike promene, ali ja sam želela da one deluju kao tanane i spore. U nastavku serije, Klara će izaći iz okova rigidnosti i dogodiće se čak i trenutak razneženja, prihvatanje činjenice da kao žena imaš određene potrebe i da je u redu da nosiš suknju. Želela sam da je učinim živom i pronađem prostor slobode koji će nekome biti terapeutski, a nekog nasmejati.

* Da li i dalje branite stav da „Žene sa Dedinja“ nisu samo „žensko štivo“?

- Naravno. Sigurna sam da ovo nije samo serija za žene, jer se bavi mnogim temama o kojima muškarci nerado pričaju - impotencija, neverstvo u braku, neuspesi na poslu... Zato je ova priča još jedan u nizu dokaza da, iako živimo u muškom svetu, mi žene polako osvajamo prostore.

* Ako ste, kao što kažete, skloni riziku, da li je onda i napuštanje slikarstva u neku ruku bio rizik?

- Od detinjstva sam se bavila slikanjem i bila sam sigurna da će ono biti moj životni poziv. Slikarstvo mi je pružalo mogućnost da sama donosim odluke i koristim prednosti kreativne samoće - iz koje možeš da deluješ. Znala sam da u toj profesiji nisi izložen svojim telom i mesom, jer slika govori za tebe i umesto tebe. To mi se dopadalo. Onda sam poželela da eksperimentišem, pa sam iz znatiželje otišla na prijemni za glumu - i bila primljena iz prve. Zatečenost sam pretočila u odluku da glumu, ipak, upišem i time ostanem dosledna svojoj prirodi - tendenciji ka riziku. Jer gluma je jedna, a slikarstvo sasvim druga galaksija.

* Iznenadite li sebe ponekad nekom slikom ili bar željom da nešto naslikate?

- Retko nešto naslikam, kao što retko napišem i neku pesmu. Žao mi je zbog toga. Danas se više nema vremena za pesme, pesnici su sklonjeni u zapećak. Možda zato što svi mislimo da poezija više nije pesma, ni utočište... A jeste. Ona negde mora da bude terapeutska i mora da živi. Tako ja, možda, jednog dana izdam neku malu zbirku. Ali ne opterećujem se trenucima, rokovima. Jer, ako život i karijeru posmatram kao maraton, onda je svaki najmanji korak koji napravim, jedna velika pobeda.

* Razumete li danas sebe bolje nego na početku te maratonske staze?

- O, da. Sa sobom sada mnogo bolje komuniciram. Lepo je kada žena dođe u neke godine kada je dozvoljeno da ponekad bude van sveta, kada ne mora da drži taj „gard“, jer je u redu da ponekad bude neraspoložena ili da izmesti svoju ličnost. Pristala sam na činjenicu da nisam ni sasvim normalna ni racionalna, ali mislim da je to u redu. Ne cepidlačim više. I kada svedem račune, shvatam da bi opet sve moralo biti isto u mom životu. Sada sam u miru sa tim, pošto verujem da se sve dešava iz određenog razloga. Bilo je tih desetak godina u Španiji, isto toliko u Londonu, pa shvatiš da su ljudi svuda isti. Da, kada imaš kapacitet da voliš jedno biće - onda možeš da voliš i sve druge ljude. U suštini vam nedostaju ljudi koji su bili i kojih više nema, nedostaju vam mirisi iz detinjstva, ali jedino što vam zaista ostaje - jeste ovaj trenutak sada.


USUD GLUMCA U INOSTRANSTVU

Kada ju je, nakonučešća na kastingu za „Koronejšn strit“,pozvao agent, rekao joj je: „Imam dve vesti. Dobra je da si dobila ulogu, a loša da će te ubrzo ubiti.“ Irena je prenebregla lošu vest i zaigrala u najdugovečnijoj engleskoj seriji, kao Poljakinja:

- Ova uloga je na neki način bila i dokaz usuda glumca u zemlji u kojoj se ne govori njegov maternji jezik. Englezi su prvi put hteli da uvedu strane likove i naprave osvrt na priliv emigranata, pre svega Poljaka. Sve u svemu - bilo je ovo dobro iskustvo za mene.


U SVETU SLOVA I BOJA

Ako je, kaže, imala konkretne glumačke snove, Ireni se onda najveći ostvario ulogom u rimejku „Na slovo, na slovo“.

- Originalni serijal je obeležio moje detinjstvo i bio je deo mog bića. Kada se otvorio prostor da se radi rimejk, bila sam presrećna i počastvovana ponudom. Želela sam da se u tom radu poklonim glumcima koji su mi ulepšali detinjstvo. Bio je to neki moj omaž, doprinos koju je moja malenkost mogla da daruje. A kada se završilo snimanje, moj život je postao dosadan. Nedostajalo mi je da ponovo obučem kostim i uđem u svet slova i boja u kojem sam svakog dana mogla da plivam kao u moru.