GLUMAC Miloš Timotijević jeste privukao pažnju javnosti učestvovanjem u filmu Anđeline Džoli “U zemlji krvi i meda”, ali je mnogo bitniji kao tumač jedne od glavnih uloga u seriji “Vojna akademija” reditelja Dejana Zečevića. U oba ostvarenja igra srpskog vojnika.

O filmu Džolijeve, dočekanom “na nož” kod nas, ne želi da govori. Ali zato, o poručniku Vasoviću i budućim oficirima VS koji se školuju na akademiji, priča sa zadovoljstvom.

* Koliko “Vojna akademija” koju gledamo kroz seriju odražava “stvarno stanje na terenu”?

- Prilično je verodostojno. Naravno, kad god nešto posmatraš kroz kameru, mora malo da se ulepša. Imali smo tri konsultanta s kojima smo svakodnevno bili na snimanju. Bili su tu da nas nadziru da previše ne iskočimo iz koloseka. U vojsci sve mora da funkcioniše, makar ne imali hleba da jedemo. U državi gomila stvari može da ne radi, u vojsci mora. Oduvek je bilo tako. I kada sam ja bio u armiji i kad je moj otac bio.

MOJ BEOGRAD - ZADOVOLjAN sam radom ovde, ali ne i životom. Uvek treba da unapređuješ i život i sebe. Ono što mi fali je novac, mada ne bih nikada otišao odavde, iako sam imao prilike. Na prethodnom popisu sam se deklarisao kao Beograđanin. Ne bi mi falila toliko ova zemlja, koliko moj grad.

* Da li je serija postigla ono što joj je bila namera?

- Ona služi da promoviše Vojnu akademiju. Ako je to bila prva stvar koju je trebalo da postigne, onda jeste. Čuo sam da je upis produžen za deset dana. S druge strane, pozitivno je to što su mladi i talentovani glumci dobili prostor koji zaslužuju.

* Ovo vam nije prva uloga vojnika. Da li je isti osećaj bio u svakoj od uniformi?

- U poslednje tri godine igrao sam sedam puta vojnika! I nisam se uživeo... nikad ja neću biti vojnik. A uniforma se svakako razlikuje. U Ateljeu 212 igram bolivijskog vojnika, kod Zdravka Šotre starog srpskog kapetana, kod Anđeline Džoli sam naš vojnik iz bosanskog rata, a sada sam onaj moderni - kakav i treba da bude srpski vojnik. Vaske iz “Vojne akademije” mi je najviše prijao. Napokon igram pozitivca među ratnicima.

* Kod nas je izgleda trend “tipskih” uloga.

- To jeste tačno. Ovde su reditelji i producenti skloni tipizaciji glumaca. Gurnu te u jedan koš. Onaj je dobar za negativce, ovaj za komedijaša... Konstantno te zovu za isto, a ovde je luksuz odbiti ulogu.

* Ne želite da govorite o filmu Anđeline Džoli. A kako se osećate kada vas mnogi nazivaju “anti-Srbinom”?

- Zaista ne znam šta znači taj izraz. Ako sam sam po sebi rođen u Srbiji i jesam Srbin, šta onda ta reč znači? Nisam terorista. Da li sam digao nekog u vazduh, da li sam pokrao nekog?

* Umetnost i politika su ovde mnogo umešali prste?

- To je veza kulture i politike. A prava umetnost priča protiv nje. Kultura je vezana za politiku, naročito kod nas. Nama političari određuju šta ćemo da jedemo, koliko ćemo da spavamo, koliko ćemo para da imamo.

* Da li je onda teško biti umetnik u Srbiji danas?

- To je stvar glave, načina razmišljanja. Ti i u zatvoru možeš da budeš umetnik. Dostojevski je, po mom mišljenju, u zatvoru napisao najlepše delo. Moj profesor je jednom rekao da se najlepša umetnost rađa iz đubreta. Zato kod nas ima mnogo kvalitetnih sportista i umetnika. Mene boli što nijedna vlast ne priznaje vrhunskog umetnika. Jedino ako je kao Novak Đoković prvi na svetu, pa je sam po sebi u žiži. Ko u Srbiji zna za Marinu Abramović?

* Ipak, hvalimo se da smo veće patriote od svih drugih.

- Kod nas je izražen patološki patriotizam. Društveno-ekonomska situacija je takva da nam ne da da razmišljamo o svojim životima, a oni se sastoje od preživljavanja od danas do sutra. Sami tim nam ostaje samo da budemo veliki Srbi. Nikom nije cilj da bude veliki inženjer, hirurg... i prvenstveno - veliki čovek. Zato se uvek vodim porukom patrijarha Pavla: “Budimo ljudi iako smo Srbi”. A i to što smo Srbi, ne znači da smo svi dobri ljudi.