O SEBI nikada nije razmišljala kao o „vladarki iz senke“. O sebi nikada nije govorila kao o njegovoj „desnoj ruci“. Kao supruga Siniše Pavića, o sebi je mislila i govorila bez posebnog isticanja njihove spisateljske saradnje.

Baš zato što je ta saradnja, iako bogata, bila specifična i nestandardna, Ljiljana Pavić je nikada nije naglašavala. Ali zato, u tišini i bez osećaja da je u senci, u funkciji saradnice na pisanju scenarija, ostavila je pečat na mnogim velikim delima svog supruga. Dogodilo se to sa „Tesnom kožom“, „Boljim životom“, „Srećnim ljudima“, „Porodičnim blagom... Događa se i dalje.

Oni koji se nedeljom uveče ukrcavaju na „Belu lađu“ (RTS 1), znaju da svaka naredna epizoda novog serijala zavisi od inspiracije i kreativnog „momenta“ Pavića. I dok oni zajedničkim snagama „krčkaju“ nastavak plovidbe, pravi je trenutak da Ljiljanu pitamo da li Siniša sada, ali i inače, prihvata njene sugestije:

- Naravno. Situacija i jeste takva da je on taj koji, po prirodi stvari, pristaje na moje sugestije. Ne može on meni da sugeriše, zato što je on - glavni, a ja sam njegova pomoćnica.

DOBRO I BEZ KAPETANA * KOLIKO je odlazak Laneta Gutovića uzburkao pisanje scenarija za novi serijal?
- Sve epizode su već bile napisane, tako da smo morali mnogo toga da popravljamo, ispravljamo. Trenutno pokušavamo da uradimo ono što nismo ni mislili da ćemo morati - da privedemo kraju jednu plovidbu bez kapetana, torpedovanog pred sam ulazak u luku. Međutim, sigurna sam da će gledaoci podjednako uživati u novom serijalu, jer nove avanture junaka neće biti ispod očekivanog nivoa na koji su navikli. Svi koji su voleli „Belu lađu“, voleće i nove situacije.

Lovorikom - da se iza svakog uspešnog muškarca uvek krije uspešna žena - nikada se nije kitila. Smatrala je to stereotipom, koji u nekim delatnostima možda može da se potvrdi kao istina, ali nikako u umetnosti:

- Na polju kreativnosti uspeh zavisi isključivo od unutrašnjeg bogatstva, volje i energije. Uostalom, setite se, toliko je velikih umetnika stvaralo u samoći i tišini, boreći se protiv svega i svakog.

Ipak, scenaristkinja sa osmehom otkriva da njen suprug i danas čuva pesmu koju je ona napisala u drugom razredu gimnazije, a koja je bila nagrađena. Otad, priseća se, piše često i rado.

Mnogi ne znaju da je tekstove za pesme za većinu Pavićevih serija napisala baš ona, a mnogi su, kaže, znatiželjni da saznaju kako to oni stvaraju zajedno. Ljiljana objašnjava da je njihova saradnja pre svega prilagođena njihovom načinu života.

To što Siniša nikada nije pisao za pisaćim stolom, već u kolima, u vozu, na plaži i to što je njegov stil rada poseban, bilo je plodonosno za oboje. Ljiljana je tako mogla da mu pomaže: nekad u formi najobičnijeg razgovora, nekad aktivno, tražeći ideje ili kreirajući likove, trasirajući priče ili komponujući zaplete, a nekad pred praznom hartijom, uz bacanje teksta i pronalaženje potpuno novih rešenja.

* Da li vas je vaša pravnička struka sprečila da se aktivnije posvetite pisanju?

- Istina je da me je ona možda sprečila u tome. Siniša me je jednom, kad sam mu ispričala siže, kojim se on oduševio, nagovorio da napišem pozorišni komad za decu. Međutim, u tom periodu sam imala mnogo obaveza u pravobranilaštvu, gde sam radila, i bila sam okupirana radom na serijama, tako da od toga nije bilo ništa. Da sam posedovala Sinišinu energiju i mogućnost da pišem uvek i na svakom mestu, možda bih i uspela. Jer njemu karijera sudije nije uskratila spisateljski uspeh. Zato, uvek naglašavam da je njegova energija zavidna.

* Koliko likova ste stvorili inspirisani izvornim vlasotinačkim mentalitetom, odnosno krajem iz kojeg potičete i u kojem sada živite?

- Nije tajna da su u Vlasotincu rođeni mnogi likovi iz „Vrućeg vetra“, „Porodičnog blaga“... Šurda, Tika Špic, deda Tripko... samo su neki od junaka - pripadnika tog miljea. Moje poznavanje mentaliteta, karaktera i kraja u kom sam rođena, bilo je od izuzetne važnosti za Sinišine tekstove. To što su junaci realni, znači da su i serije realne i otud privlačne gledaocima. Naravno, nismo baš sve „ukrali“ iz kraja.

* Koju seriju, Sinišinih ruku delo, izdvajate kao najdražu?

- Teško mi je da izdvojim bilo koju, ali bih mogla da kažem da imam tri omiljene serije. U pitanju su „Vruć vetar“, „Bolji život“ i „Porodično blago“. Samo nemojte da me pitate zbog čega baš te priče, jer ne bih znala da odgovorim. Valjda su mi neobjašnjivo posebne.

* Da li i vi, kao vaš suprug i kolega, tekstove pišete rukom?

-Siniša i ja nemamo kompjuter, jer tako želimo. Sve što posedujemo od te „tehnike“ je faks, kako bismo mogli da šaljemo tekstove. I šaljemo ih, naravno, u rukopisu. Čovek još u školi uči da piše rukom. Nema drugog načina, tako da je meni to jedini prirodan proces. Kao i Siniša, volim neposredni kontakt s rečenicom, taj odnos dok se ona tek rađa.

* Jeste li, zbog odluke da ne koristite kompjuter, izgubili kontakt sa (savremenim) gledaocima vaših serija, koji bi vam možda uputili kompliment ili sugestiju putem interneta?

- Moram da kažem da nam gledaoci uprkos tome pišu i da nam te „rukopise“ redovno prepričavaju sin i prijatelji. Postoje i forumi koji potvrđuju gledanost naših serija, recimo aktuelne „Bele lađe“, o čemu takođe imamo saznanja. Ta pisma su svakako velika satisfakcija za naš rad.