GLUMAC Vojin Ćetković spremno dočekuje Novu godinu - bez planova. Kaže, nije ni tako mlad ni neiskusan da planira u zemlji u kojoj se to smatra nevaspitanim i gde je potrebna snaga Supermena da biste plan sproveli u delo.

I dok se sprema za improvizaciju u 2012, ocenjuje da mu je godina na izmaku bila poslovno bogata. Proveo ju je, mahom, u prošlom veku - na snimanju drugog dela „Montevidea“, „Jagodića“ i „Cvata lipe na Balkane“. A Šotrin „Šešir profesora Vujića“, koji ćemo gledati naredne godine, odveo ga je u još dalju prošlost - 19. vek.

- Šotra je davno shvatio da mora da se odvoji od ovog vremena da bi probudio najplemenitije u ljudima. Jer, ako bi radnja bila smeštena u ovo vreme, gledaoci bi rekli: „Pa, ovo nema veze sa životom“. A zahvaljujući „Ranjenom orlu“, neke devojčice su počele da razmišljaju u koga se zaljubljuju, kada je čovek srećan a kada nesrećan. Pare se nigde ne pominju - kaže Ćetković.

SLOBODA ŠTAMPE ODBIJANJE da daje intervjue svim medijima donelo je Ćetkoviću „titulu“ teškog, pa i drskog čoveka.
- Naravno da volim da se svidim ljudima, ali ne mogu više da objašnjavam da nisam težak, drzak i nevaspitan, da se samo bunim kad se nešto kosi s mojim osnovnim principima. Odbijam da govorim za pojedine medije za koje mislim da negativno utiču na čitaoce, jer mislim da sam dužan da utičem na ukus publike. Ranije si morao da poštuješ neke ljude, pa makar iz straha, a danas više nije bitno ni ko je šta rekao, ni šta je uradio. Možeš da ošamariš policajca i predsednika države, patrijarha da osloviš imenom, ministra nadimkom. Ja to ne razumem. Pa se onda nađe neki novinar sa dva razreda osnovne škole koji će da ispljuje doktora nauka. Ne razmišlja o školama koje je ovaj završio da bi došao dotle, o kvalitetima koje ima, o šteti koju nanosi. Čitalac onda da 20 dinara, kupi novine i kaže: „Pa, vidi, nisam ništa lošiji od njega.“ Sloboda štampe je u redu, čovek bez slobode nije čovek, ali čekaj, ne može baš sve.

* U odnosu na ono što ste očekivali, da li ste zadovoljni „Cvatom lipe na Balkanu“, gde igrate pukovnika Dušana?

- U poslednje vreme ne grešim u procenama. Volim što sam učestvovao u ekranizaciji tog romana. Osim toga, uvek prihvatam ponude koje mi omogućavaju da igram sa nekim ko mi je veoma blizak, kao što je u ovom slučaju moja kuma Nataša Ninković. Drago mi je i zbog Ivana Stefanovića kome je ovo, ako može tako da se kaže, prva autorska režija. Posleratni period je uvek zahvalan za ekranizaciju, jer i dalje žive ljudi koji su prošli kroz te situacije. Kod Dušana me nije interesovalo toliko čime se bavi, jer nezavisno od zanimanja, on je najnormalniji čovek koji voli, plače, ima probleme... Najviše me je interesovao njegov odnos sa Riki Salom i činjenica da nekog volite toliko dugo.

* Da li je teško igrati nekog ko je na prvi pogled savršen, kao što je Mihajlo Andrejević u „Montevideu“?

- Niko ko ga je poznavao nije mogao da mi kaže barem jednu poluružnu reč za tog čoveka. Govorili su da se takva ličnost rađa jednom u 500 godina i da ne veruju da će iko sa ovih prostora postići ono što je on uradio za fudbal. Sva moja pitanja: „Da li je pio, pušio?“ nailazila su na odrečan odgovor, uz opasku: „To je bio gospodin“. Pitao sam se kako da ga dočaram, a onda sam se, uz veliku pomoć Bjelogrlića, uhvatio za njegovu viziju da odvede fudbalere na svetsko prvenstvo i to što je rešio da ni iz čega napravi nešto.

* Vidite li danas takve ljude?

- Jedini za koga mogu da kažem da u zadnjih deset godina sprovodi svoju ideju u delo jeste Emir Kusturica. Ima viziju i pokretačku energiju koja menja stvari. Nije pustio da ga nose život i situacije, odlučio je da on utiče na njih. I to je svetla tačka.

* Mislite li da je prepuštanje životu globalni problem ili naš, srpski?

- Globalni, ali je kod nas uvećan nekoliko puta, jer smo prilično ubijeni dešavanjima u poslednjih 20 godina. Ne možete više da okupite 200 ljudi oko neke ideje, a kamoli 100.000. Srećom, imamo te sportiste koji nas okupe, pa kao nešto značimo samima sebi. Umorni smo od svega, bezidejni, depresivni. Misleći ljudi su se zavukli u kuće, izabrali su da šetaju šumom umesto da učestvuju u društvenom životu, što je i najzdravije u ovom trenutku. Jer, sve što se događa malo vređa inteligenciju.

NISMO SAMI NA SVETU GODINA na izmaku Ćetkoviću je bila značajna i zato što je prvi put u životu pravio kuću.
- Na to sam veoma ponosan. Završio sam grube radove, ali napravio sam kuću kakvu sam hteo i gledao kako na jednoj ledini nešto nastaje. Vodio sam računa o ekološkim materijalima, pa će to biti kuća koja štedi energiju. Osim toga, pošto često odlazim na Drinu i pecam, učestvovao sam u akciji koju je pokrenuo Vanja Grbić. Uz pomoć Ministarstva za ekologiju uspeli smo da izmestimo nekoliko hiljada mladica i vratimo ih u Drinu. To su fine i značajne stvari, da utičemo bar malo na ljude da razmišljaju o tome da nismo sami na svetu i da moramo da poštujemo prirodu.

* Ako se svi povučemo, kako će se onda nešto promeniti?

- Šta drugo da radite u situaciji kad vam neko priča da je sve u redu, a vi znate da nije? U kulturi se prvo vidi kakvo je stanje u zemlji. Igram u JDP, pozorištu koje je jedno od najznačajnijih u Evropi. Kako ja da pričam da nama ne radi pola sijalica na sceni, a neka porodica se bacila sa zgrade jer nema hleba da jede. Ne mogu da tražim sijalicu. Ćutim. I divim se ljudima koji i dalje imaju snage da prave predstave, snimaju serije ili filmove. To je postalo Sizifov posao. A umetnost ostaje iza nas, i onda kad se zgrade sruše i mostovi satrunu. Ali to, nažalost, slabo ko razume.

* Ima li danas profesora Vujića?

- Profesor Vujić je shvatio kakvu generaciju učenika ima - đake koji će Srbiju s kraja 19. veka da vode dalje. Naš sistem je ubijao i terao najbolje, a gurao prosek. I to nije problem samo kod nas, tako je u celoj bivšoj Jugoslaviji. Možda i danas ima profesora Vujića, ali jedva sastavljaju kraj s krajem. I još treba da odu kući, da se pripremaju za čas, da bi im sutradan neka pevaljka rekla da njen sin mora da ima peticu. Pa imamo prava učenika, pa roditelja. Sve smo, čini mi se, pogrešno protumačili i napravili papazjaniju.

* Šta biste poručili ljudima u ovoj zemlji - kako da, uprkos svemu, budu nasmejani?

- Ja se uvek oraspoložim kad vidim svoje ćerke. Porodica na okupu mi je najveća radost. Da se okrenemo mikrosvetu, da prvo tu rešimo neke stvari, pa možda se i pojavi neko pametan i sa dovoljno snage da nešto promeni