PRE 17 godina, sa stvarima spakovanim u veliki crveni ranac i vizom koja je važila šest meseci, glumica Vesna Stanojević otišla je na pozorišni festival u Edinburg. Po njegovom završetku, umesto u Beograd, odletela je u London da se odmori i upozna britansku prestonicu. Neplanirano, ali očekivano - tamo je i ostala.

Čim je u svojoj glavi presekla šta zapravo želi, bilo joj je lakše. A prva činjenica sa kojom je morala da se suoči bila je da joj neće biti lako. Ipak, uspela je da drugi život, kako naziva vreme od kada se preselila u Britaniju, izgradi baš po svojoj meri - završila je četvorogodišnje postdiplomske studije, našla glumačkog agenta, zaposlila se kao profesor glume na londonskom fakultetu Central School of Speech and Drama, a stiže i da se bavi primarnom profesijom.

Srpska publika ju je, prvi put posle 15 godina, videla u „Grehu njene majke“ kao Vuku Perić. Sada je opet gledamo u seriji „Cvat lipe na Balkanu“, u ulozi Blanki - Branke Korać. Nedeljom u 20.05, iako je dve hiljade kilometara dele od Beograda, i Vesna je uz RTS.

- Moja prijateljica u Londonu, tetka Danica, ima kablovsku televiziju sa našim programima i posećujem je svake nedelje. Mogla bih da gledam i na „Jutjubu“, ali ovo je drugačije, jer znam da seriju tad prate i moji prijatelji, rođaci, pa imam osećaj kao da sam sa njima. Zadovoljna sam kako sve izgleda i sve je uzbudljivo jer me samo prikazivanje vraća u dane dok smo snimali, a istovremeno pratim priče drugih likova - kaže Vesna sa kojom smo razgovarali dok je bila na kratkom odmoru u Beogradu.

TIŠINA DUGA 15 GODINA „Poslednji krug u Monci“, „Tri karte za Holivud“, „Šta radiš večeras“, „Zaboravljeni“,„Gospođa ministarka“, „Dome slatki dome“, „Brod plovi za Šangaj“ - samo su neki od Vesninih glumačkih radova na filmu i televiziji. Posle drame o raspadu Jugoslavije, „Tamna je noć“, u ovoj zemlji nije igrala 15 godina. Glumica koja je, kako kaže Branka Otašević, „prava dragocenost, ne samo po svom na ekranu retko viđenom licu, već i po izvanrednom glumačkom senzibilitetu“, nema odgovor na pitanje zašto je toliko dugo nije bilo. - Ne znam odgovor na to pitanje. Znam da je, kad sam se preselila u Englesku, bilo čuđenja sa ove strane, i neshvatanja činjenice da se neću vratiti i nastaviti svoju karijeru. Posle je nekako spontano nastala tišina, i sa jedne i sa druge strane. Kao da smo shvatili da nismo bili jedno za drugo u tom trenutku. Sada smo se ponovo prepoznali.

* Čime vas je inspirisala Blanki?

- Veoma je teška uloga. Ona je dobra, pozitivna, puna ljubavi i razumevanja za ljude oko sebe. Postojala je velika opasnost da skrene u lik mučenice, što ona sigurno nije, jer ako neko izdrži sve što se njoj desilo, a pritom sve vreme hrabri druge, znači da ima neverovatnu unutrašnju snagu. I bilo je zanimljivo tražiti odgovor na pitanje odakle dolazi njena snaga i kako joj uspeva da se odluči za poteze koji nisu samo kompromisni i dobri za nju i sve oko nje, već i mudri.

* Serija govori o porodici koja pokušava da sačuva tradicionalne vrednosti, ali i da se prilagodi novom vremenu. Da li ste i vi imali sličnu situaciju kad ste se preselili u Englesku?

- Vrlo je verovatno da sam iz svog života izvukla deo materijala za Blanki, jer ja sam morala da uradim veliki posao na sebi da bih mogla da se uklopim u englesko društvo i da postanem njegov ravnopravan član. Jer, Englezi su ne samo drugačiji od nas, nego i od ostatka Evrope. U svemu su po nečemu specifični, počev od toga da voze na levoj strani, pa do raznih drugih pravila. Trebalo mi je vremena da to naučim.

* Šta vam je Engleska pružila što niste imali u Srbiji?

- Mene je gluma zanimala kao dobar zanat, kao kad bi neko video savršeno napravljene cipele, pa bi ga zainteresovalo da i sam nauči tako da ih pravi. A to je životni rad na sebi. Malo me je zamarao komercijalni prefiks koji prati ovaj posao, jer to „pumpa“ ego glumaca, što onda odvlači puno energije koju bih ja radije usmerila u probe, u sam proces rada. Zbog nekoliko čudnih situacija koje nisam mogla da razumem, shvatila sam tokom devedesetih da nisam mogla da radim kod nas na prethodno pomenuti način, već da je trebalo da pravim kompromise za koje nisam bila spremna. Mnoge moje kolege nisu razumele zašto odlazim u trenutku kad mi karijera dobro ide, ali imala sam potrebu da nađem mesto gde ću moći da istražujem, da idem dalje. Bilo mi je važno da se kao čovek i umetnik razvijam u pravcu koji je tačan za moj život.

* Koliko se vaši studenti razlikuju od srpskih?

- Nisam nikad predavala u Srbiji, ali sam na seriji radila sa nekoliko mladih glumaca. Englezi su zatvoreniji od nas. Odrasli su u kulturi koja ih ne uči da ispoljavaju emocije, već da ih zadrže za sebe, jer se smatra nepristojnim da druge ugrožavate svojom privatnošću. I zato mi treba više vremena da otkrijem šta ih muči, šta se krije ispod tog lica koje izgleda kao da je sve okej, a nije. Ali, opet, to su strategije otvaranja koje verovatno svaki profesor mora da nauči.

* Šta želite da im prenesete?

- Mladi danas odrastaju tako što odgovore pronalaze na „Guglu“, a za našu profesiju kompjuteri su pogubni. Kao da smo u toj tehnologiji počeli da zaboravljamo šta sve čovek može da uradi. Inače, studentima ne opraštam lenjost. Ona vrsta strasti sa kojom je moja generacija na FDU studirala, meni je i danas kriterijum kako treba da se radi. Mi smo imali predavanja do 19 časova, a onda ostajali na fakultetu do njegovog zatvaranja kako bismo još vežbali. I važno je da se uvek ide dalje. Radili smo nedavno komad Gorana Stefanovskog „Hotel Evropa“ o izbeglicama na ivici preživljavanja. Moji studenti su bili u čudu, pitali su se da li tako nešto zaista postoji. Na kraju su sa tim projektom postigli veliki uspeh i otišli nekoliko koraka dalje od onoga što je njihova realnost.

* Šta vam u Londonu najviše nedostaje iz Srbije?

- Nešto što se i u Srbiji, čini mi se, polako gubi, a to su druženja i duh zajednice. Kad u Beogradu idem kod zubara, barem tri moje drugarice se angažuju, nalaze mi „kontakte“, pitaju kako je bilo. Sve se radi zajednički i taj originalni naš duh smo, sticajem okolnosti, imali i na snimanju „Cvata lipe“. U Londonu se zaista puno radi i sve mora da se planira, pa i druženje. Ne možete da zvonite nekom na vrata kada vas ne očekuje, nema toga.

* Kako vam mi izgledamo sa distance?

- Vrlo jaki. Kad su me kolege pitale kako sam mogla da prolazim kroz sve u Engleskoj sama, ja sam uzvraćala pitanjem: Kako ste vi mogli da prolazite kroz sve što se ovde dešavalo u prethodnih 20 godina? Divim se ljudima koji su nastavili da rade, da čuvaju svoje porodice, i koji su zadržali vedar duh. Sve što mogu da kažem je - svaka čast. Iskreno se nadam da će u Srbiji biti bolje i apelujem na sve koji su otišli da pomognu na neki način, ne samo finansijski. Mislim da je moralna obaveza svih nas koji ne živimo u Srbiji da iznađemo način kako da podelimo sa svojim narodom ono što smo naučili van granica Srbije i da pokušamo da doprinesemo poboljšanju stvari.