Nataša Kojić Taša u Los Anđelesu

POP pevačica Nataša Kojić Taša, ćerka Dragana Kojića Kebe, posle vrlo zapaženog debija na domaćoj muzičkoj sceni i po završetku Muzičke akademije u Beogradu, pre tri godine otišla je da nastavi sa muzičkim usavršavanjem u Americi, pošto je dobila stipendiju za čuveni Univerzitet Berkli. „Novosti“ su je pronašle u Los Anđelesu, gde se preselila pre nekoliko meseci.

- Priznajem da sam u tajnosti pripremala svu potrebnu papirologiju i onda samo rekla mami „odoh ja u Izrael na audiciju za stipendiju“, i, naravno, nastao je haos - šta, gde, otkud, nećeš ti nigde da ideš. Želela sam da odem u svet i radim muziku za veće tržište. Ne bih ni da upoređujem Ameriku i Srbiju jer je suludo da poredim tolike različitosti. Istina je da je naša zemlja prepuna talenata, koji najčešće nemaju podršku. Više puta sam ponovila da sam dobro upamtila tatine reči kako svako ima svoju zvezdu i da mu je niko ne može ukrasti.

* Da li to znači da je na tvoj odlazak uticala i opšta situacija u društvu ina estradi?

- Moj tata je moj najveći drugar na svetu! Iako se ovde češće čujem s mamom, telepatski smo povezani. Tati, naravno, da nije lako što ja kao žensko dete živim malo „divlji“ život u smislu da ne živim po PS-u (smeh), ali zato mu se i divim što me razume i podržava. Zaista me razume i u toku je sa svim mojim usponima i padovima, nemamo nikakvih tajni. I kad tata kaže: „Ne razumem te“, znam da se folira (smeh), jer smo isti. Sve on razume! Razume i sada da sam strpljiva i da čekam svoju pravu šansu. Dok sam studirala na Berkliju, živela sam strogo po pravilima - časovi - spavanje - nema izlazaka, ništa. Zato sam i ludela od naslova u srpskim tabloidima da non-stop šopingujem.

* Muzika ti je prokrčila put?!

- Tako je. Jedan profesor sa Berklija mi je rekao „ako se ikad osetiš izgubljenom, da ne znaš gde ćeš dalje, zapamti da će ti muzika sama naći put“. Tako je i bilo..... U tom periodu između Berklija, odnosno Bostona i Los Anđelesa nisam se osećala nimalo dobro, volela bih da taj period zaboravim i zapamtim samo kao potvrdu koliko čovek ima snage kad nešto želi duboko i iskreno...

* Da li se u Los Anđelesu družite sa nekim iz Srbije?

- Znam samo da sam konačno tamo gde sam oduvek maštala da budem. A, iskreno, nemam naših u blizini, srpski pričam samo sa mamom, pošto se svakog dana čujemo ili dopisujemo. Naravno da mi nedostaju, ali 21. vek je i avioni lete. Inače, prilično sam jaka i nisam imala neke nostalgične momente. Najjači su za maminom kuhinjom, maštam, recimo, o spanaću i „gabon torti“. Ovde sam večito na raznim dešavanjima, ali što se karijere tiče, po ugovoru, ne smem javno da pričam o tome. Komponujem muziku, upoznajem ljude, naravno, najviše iz sveta muzike i filma jer ovaj grad je sav u tome. Ne bih ništa drugo unapred da otkrivam, sve će se saznati kada bude vreme za to.