LEGENDARNI hrvatski kantautor Arsen Dedić i njegov sin - džez pijanista i kompozitor Matija Dedić održaće 19. novembra zajednički koncert u Kolarčevoj zadužbini. Beogradska publika imaće priliku da uživa u nezaboravnim hitovima čuvenog šansonjera, u intimnoj atmosferi. Arsen Dedić ističe da mu sa svih strana stižu ponude za nastupe i da je mnoge prinuđen da odbije, a na početku našeg telefonskog intervjua sugerisao je da bi bilo dobro da se razgovor previše ne oduži. Uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima, zagrebački muzičar i pesnik sa prepoznatljivim šarmom i energijom govori o predstojećem nastupu i porodici, posebno o unukama Lu i Emanueli, koje su centar njegovog sveta.

- Bilo šta da radim, uvek se temeljno pripremam i ništa ne prepuštam slučaju - započinje Arsen Dedić. - Uvek volim da dođem u Beograd, jer je mnogim ljudima blisko to što radim. Volim Kolarac, jer je to divan filharmonijski prostor u kome ćemo nastupiti moj sin i ja, jer više ne volim da pevam sa bendom. Uslovno rečeno, biće to ekskluzivan koncert, ništa estradnog tipa. Možda će na beogradski koncert doći i moja starija unuka Lu. Često hoću mnogo manje od onoga što mi se nudi. Ne idem u arene, jer nisam gladijator, već akademski muzičar. Mnogo radim, mada izbegavam nastupe koliko god mogu i otkazujem ih na sve strane. Razvijam veštinu odbijanja da nekoga ne povredim. Poslednjih godina odbijao sam koncerte, od Pariza do Maroka. Jedan moj prijatelj je napisao pesmu „Da me četer ima“, a da me upravo toliko ima, ne bih mogao da opslužim to što mi se nudi.

SVE U ZNAKU BROJA DVA SLAVNI muzičar je pre tri meseca postao drugi put deda. Njegova ćerka Sandra, koja uskoro puni 50 godina, rodila je ćerku Emanuelu.
- Imam 74 godina, a moja ćerka Sandra je nedavno rodila prvo dete - kazao je Arsen. - Emanuela je moja unuka „B“, a Lu „A“. U mom životu je sve u znaku broja dva. Imao sam dva grada - Šibenik i Zagreb, dve supruge - Vesnu i Gabi, završio sam dva fakulteta - pravni i muzičku akademiju, imam dvoje dece - Sandru i Matiju, i dve unuke - Emanuelu i Lu. Godine prolaze, a starost i beda kucaju na vrata. Svi se nešto žale, a, kao što reče jedan lekar, doktori leče bolesti, a ne starost.

* Kako je nastala ideja o zajedničkom nastupu sa sinom?

- Ovo je odlično sa Matijom, mada su me tokom karijere pratili mnogi sjajni pijanisti. Ovo je novo vreme, a Matija je svojom diskretnom mudrošću uspeo da se prilagodi mom poluvremenu. Bez obzira na to što je moj sin, usudiću se da kažem da spada u najbolje pijaniste na ovim prostorima. On je izvanredan muzičar, pravi virtuoz. Inače, više nisam umetnik iz uverenja, već iz usluge. Ko mi je mio i drag pristanem da pevam jer ne znam kako da ga odbijem. Obično mi ljudi kažu da ne bih smeo toliko da nastupam zbog zdravlja i da bi trebalo da se čuvam, ali još samo da ovo uradim za njih. Ne bih ni sa kim ni razgovorao, već samo sa mojom unukom Lu. Uskoro će u Zagrebu biti premijera predstave „Hrvatska Antigona“, za koju sam komponovao muziku. Moja porodica će otići na premijeru, ali ja neću, već ću biti kod kuće sa Lu. Zatim me očekuje premijera „Profesionalca“, mog dragog beogradskog prijatelja i pisca Duška Kovačevića. Volim Duška i njegovu ćerku - džez pevačicu Lenu. Dobro peva i lepa je cura. Stalo mi je samo do zdravlja moje dece, unuka i moje Gabi, što bi rekao moj dragi prijatelj, pokojni Duško Radović: „Meni ide odjavna špica“.

* Uprkos ozbiljnim zdravstvenim problemima, niste klonuli duhom. Odakle crpite energiju?

- Nemam problem sa inspiracijom, mogu ujutru da napišem šta god hoću. Samo posle lečenja u Padovi napisao sam više od 14 pozorišnih predstava, dobijao nagrade, objavio nekoliko knjiga. Dakle, nije uopšte pitanje nadahnuća, nego izdahnuća. Da sam se u životu napatio - jesam, u svakom smislu - političkom, nacionalnom, zdravstvenom, verskom. Sve sam prošao. Ništa me nije mimoišlo, ni u pozitivnom, ni u negativnom smislu. Kao i Feliniju, život mi je bio cirkus i svet žena. Ove otpatke života, koji su mi ostali, stavljam isključivo u službu svoje dece i unuka. Nemam nikakvu ličnu ambiciju, želju i potrebu, jer sam izgubio razlog za to.

VEČITI ŠARMER DA je Arsen i dalje veliki šarmer, uverili smo se i sada, kada je u jednom trenutku, pričajući o svojim životnim nedaćama, zastao i upitao autora teksta:
- A kako vi izgledate, je l’ dobro? Sve novinarke su pametne, ali mene zanima da li su i lepe. Moja Gabi je sjajna pevačica, ali da nije bila lepa nikad joj ne bih prišao. I sada je prelepa!

* U bolničkoj postelji napisali ste zbirku „Padova“ koju su kritičari ocenili kao vaše najbolje literarno ostvarenje. Kako to komentarišete?

- Objavio sam 30 knjiga. U Padovi nisam bio u stanju da pišem, već mi je jedna prijateljica donela kasetofon, pa sam diktirao knjigu. Okolnosti vas dovedu u takvu situaciju, ali nikad nisam stvarao paniku oko sebe. S obzirom da nisam bio u stanju da vozim, moj kum i bivši pijanista Branko Bulić odvezli su me u Padovu, ostavili me u tuđoj zemlji, gde se govori tuđi jezik, samog u krevetu, ne znajući da li ću preživeti. Dok sam čekao organ koji mi je presađen, prepustio sam sobu drugome. Bio sam u to vreme u jednom samostanu, bez telefona, radija, televizora, grejanja, i čekao. U mojoj bolničkoj sobi bio je i Minimaks, ali, nažalost, nije preživeo. Nije preživeo gotovo niko kome je u to vreme presađena jetra.

* Često ističete da vas je Beograd stvorio kao umetnika i da je vaša veza sa srpskom prestonicom posebna. Koje beogradske kafane su vam ostale u najlepšem sećanju?

- U Beograd uglavnom dođem ujutru i već sledećeg dana odlazim. Imam tu dosta prijatelja, nažalost, neki više nisu živi. Nema više ljudi kao što su bili Duško Radović i Duško Jakšić. Godinama sam stanovao u „Moskvi“, to je bio moj hotel i hotel Tina Ujevića, koji je tamo ostavio najveći deo života. „Moskva“ mi je nekako bila centrala, sada izbegavam taj hotel, jer, kada god dođem u Beograd, svi me tamo traže. Voleo sam, takođe, da idem u „Tri šešira“.