NA rođendane se donose pokloni, a Fahreta Živojinović je odlučila da za svoj 51. daruje publici veliki beogradski koncert. Najveća jugoslovenska muzička zvezda 20. oktobra proslaviće najluđom žurkom na Balkanu i 30. rođendan Lepe Brene, iliti tri decenije rada. Popularna pevačica obećava da će se svi koji dođu dobro provesti i kućama vratiti s osmehom na licu, jer je reč o koncertu koji će biti kruna njene karijere.

- Fahreta znači „pohvala“ ili „nagrada“. Košarkaški trener me je prozvao Brena. Bilo mu je, valjda, teško da viče Fahreta. Rođena sam šezdesete u Tuzli. Baš kad su „Bitlsi“ počeli da haraju. Ništa naročito, bila sam treće dete, neplanirano, zato mi se otac strašno obradovao. Inače, živeli smo skromno. Jedna plata medicinskog tehničara na nas petoro - ovim rečima se Lepa Brena predstavila Jugoslaviji u prvom intervjuu, 1982. godine. Danas, trideset godina kasnije, Lepa Brena je jedini živi simbol bratstva i jedinstva, sintagme koja je bila temelj Titove Jugoslavije.

- Živela sam sa porodicom u 50 kvadrata, nas petoro, ali je uvek bilo živahno i veselo - započinje životnu priču za „Novosti“ Lepa Brena. - Sećam se novih godina koje smo provodili, jelke koja blinka, pored televizora, a na njemu stoji gondola iz Venecije. Iako je ta gondola vrhunski kič, to je bio naš prozor u svet, jer je došla iz Trsta, koji je bio naše prvo inostranstvo. Rekla sam nedavno prijateljici, da kad sledeći put budem išla u Italiju ima da kupim istu takvu, da evociram uspomene. Sećam se da sam najsrećnija bila kada me otac uzme za ruku i povede da kupim nove cipele. To je bio doživljaj! Pa, kada se okupi komšiluk, a ja im svima pevam. Bude to pravi nastup, a oni mi svako iz „publike“, posle pesmice da po neki dinar. Tako da ja zapravo pevam od svoje pete godine.

Inače, Fahreta je još kao sasvim mala, pre nego što je krenula u školu, volela da izlazi. Stalno je tražila od roditelja da je izvode u grad, a jednom je čak otišla sama. Obožavala je dedu, majčinog oca, koji je posle ženine smrti često dolazi u njihov dom kako bi se igrao sa unucima. Ali, najmlađa Jahićeva već sa četiri godine bila je nemirna i umela je da se dedi popne na glavu. Kada je jednom videla da joj gnjavi oca, majka ju je poslala na ulicu da se igra sa drugom decom. Međutim, Fahreta je „zapucala“ pravo u grad. Posle nekoliko sati, na vrata porodice Jahić pozvonio je milicioner, držeći za ručicu nestašnu devojčicu.

- Šetala sam centrom, gledala izloge i ljude, a onda mi je prišao milicajac, uhvatio za ruku i pitao me čija sam. Nakon što sam mu rekla da sam mamina i babina, ponudio se da me odvede kući. Odgovorila sam mu da ću mu pokazati gde živim, samo ako mi bude kupio čokoladu - priseća se Brena.

Volela je školu. Bila je odličan đak, ali i izuzetno društvena. Leta je provodila na Savi, koja joj je vrlo često bila zamena za nedostižno more. Uživala je u kupanju i druženju i te dane pamti kao izuzetno bezbrižne i lepe.

- Kada sam pobedila na festivalu „Mladi graditelji“ na koji me je učiteljica, inače, poslala po kazni, shvatila sam da se nikada neću zasititi aplauza - priznaje nam Brena. - To mi je bilo kao droga. Kada sam 6. aprila 1981. godine zapevala u Bačkoj Palanci sa bendom „Lira šou“, preda mnom se otvorilo jedno novo poglavlje života, čije sam prednosti veoma brzo shvatila. Ali, nije se dalo baš sve to tako, samo od sebe. Pošto sam profesionalno počela da se bavim pevanjem, želela sam da budem najbolja i verovala sam u sebe. Uložila sam mnogo truda i odricanja da bih od svog imena stvorila brend.


PRVA CIGARETA

Mada je izgledala zrelije, u odnosu na vršnjake prava devojka, i družila se sa starijima od sebe, Fahreta je u društvu bila naivno dete, koje je uz prvu cigaretu preko noći želelo da odraste.

- U šestom razredu, drugarica Šuhreta i ja zapalile smo prvu cigaru u školskom toaletu. Bio je to tada „filter 57“. Pušila sam u školi, a kod kuće sam se i dalje igrala sa lutkama. Nisu mi prijale cigare, ali Šuhreta je rekla da ne smemo da se izdvajamo po onoj narodnoj „Kud svi, tu i mali Mujo“. Kada je njen otac saznao da mu je ćerka propušila, naterao ju je da popuši kutiju cigara, zbog čega je povraćala dva dana. Plašila sam se da mi se ne dogodi isto, pa sam tajnu otkrila tati. Nije me grdio, ali mi je rekao: „Nemam pare da duvančiš, a kada budeš porasla, od prve plate kupi cigare, ali do tada ćeš shvatiti da su štetne“. Meni je, zapravo, bilo žao što sam bacala pare na skup duvan, umesto da sam se pošteno najela omiljenih šampita.

(Nastaviće se)