GLUMICA Sloboda Mićalović ulogom Milene u seriji „Nepobedivo srce“, reditelja Zdravka Šotre (premijerno na RTS 1, 15. oktobra u 20.00), vraća se na male ekrane. Nezapamćen uspeh „Ranjenog orla“ i velika popularnost koju su stekli ona i Ivan Bosiljčić nametnuli su joj obavezu da ponovo osvoji publiku, kao i ulogom Anđelke, ali da, opet, bude drugačija, svoja i zanimljiva gledaocima. Kako se snašla u ulozi Milene videćete ukoliko budete svake subote uz javni servis, a o svom novom glumačkom izazovu, karijeri i slavi Sloboda Mićalović priča za „TV novosti“ pred sam početak emitovanja nove serije.

* Dok ste pripremali ulogu Milene, o čemu ste najviše razmišljali i da li ste se sa nekim konsultovali?

- Jedina osoba sa kojom sam se konsultovala i kojoj sam verovala i maksimalno je slušala bio je Šotra. Veliko poverenje koje sam stekla u Šotru pomoglo mi je da tu ulogu napravim najbolje moguće. U nekim situacijama samo sam njega slušala. Trudila sam se da ne ličim na Anđelku, a kada bi se to desilo, on bi mi se brže-bolje obratio uzvikujući: „Neću Anđelku, hoću ovu!“ Znao je tačno šta hoće od mene i zašto želi baš mene za tu ulogu.

* Da li biste mogli reći za junake serije da su lekoviti, jer ističu prave vrednosti, ljubav, emocije...?

- Lično mislim da ljudi nisu toliko hladni i otuđeni, i rekla bih da samo treba da im se nađe neki blaži pristup. Ovim serijama, i uopšte likovima, mi se trudimo da ne podilazimo publici, ali tako da publika oseti nešto lepo, čak i da ispita neke svoje postupke i razmišljanja. Naš poziv nije takav da mi nekog učimo pameti, nego samo da ga opomenemo, nateramo da promisli o nekim stvarima.

* Koliko toga ima u realnom svetu?

- Moje mišljenje je da smo samo uplašeni. Manjak para i jurcanje za egzistencijom, za preživljavanjem, čoveka nateraju da zaboravi da posveti nekom malo pažnje, da uživa u datom trenutku.

* U čemu je sličnost između vas i Milene?

- Ono što je mene moj profesor Predrag Bajčetić učio jeste da mi moramo da branimo svoje likove, a ne da ih napadamo. Tako da sam svaku svoju ulogu gradila, posmatrala je i maštala o njoj sa vedrije strane, i tražila dobro u njoj. Ona jeste razmažena, ali to nije primarna stvar. Samo je naišla na odbijanje. Svi lude za njom i mnogo njih želi da se oženi njome zbog kvaliteta koje ima, međutim, ona se zaljubljuje u čoveka koji je veoma zainteresovan za nju, ali prosto nije siguran da treba da budu zajedno. I zbog toga je ona razmažena, jer ne može da se pomiri sa tim da bude odbijena.

* Kada se osvrnete na sam početak karijere, kakve promene uočavate na sebi, i privatno i poslovno?

- Moje iskustvo je sada veće i samim tim ja sam mirnija i sigurnija. „M(j)ešoviti brak“ bio mi je najbolja vežba. Snimili smo 180 epizoda, i za mene je to bio jedan ozbiljan trening, pa sam nekako bila spremnija za sve ostalo što me je čekalo. Sada imam 30 godina i finu karijeru, koja lagano, korak po korak, ide ka vrhu. Ono što se meni dopada jeste to što sam iskristalisala u svojoj glavi šta hoću a šta neću. Ne želim nikog da uvredim, ali ne volim da se bavim laganijim teatrom. Možda u nekom trenutku, ako mi bude bio potreban novac. Za mene je to časno i pošteno, ali nekako mi se ukus promenio nabolje.

* Da li za svoj uspeh možete da zahvalite pravilnom odabiru uloga ili rediteljima koji su vam nudili te uloge?

- Prvenstveno reditelj mora da ti ponudi ulogu da bi je ti odabrao. Zaista sam zahvalna svim tim ljudima koji su u meni videli nešto što im je bilo potrebno. Počevši od Egona Savina, koji mi je ponudio da igram Elmiru u „Tartifu“, što mi je bilo iznenađenje, pa sam se pitala da li ja to mogu. I onda se na kraju ispostavilo da sam dobila nagradu u Zagrebu. Ima dosta hrabrih reditelja koji su spremni da mladim glumcima u nekom trenutku daju veliku i ozbiljnu ulogu.

* Koliko vam olakšava posao to što ste u braku sa glumcem Vojinom Ćetkovićem? Da li se kao glumci bolje razumete?

- Nemam odnos prema tome. Nekad je lakše, nekad komplikovanije, ali, u suštini, ide mimo nas. Pričamo o tome jedino kada smo u nekom problemu, ili kada podelimo neku radost, sreću i uspeh, i to bukvalno bude sat-dva i kraj priče. Ne trošimo privatno vreme da bismo pričali o poslu.

* Kako ste se nosili sa slavom koju vam je doneo „Ranjeni orao“, da li vam je ona „udarila u glavu“ ili ste se vešto sa njom „izborili“?

- Nije to meni prvi uspeh u smislu projekta. Na početku sam se susrela sa ogromnim uspehom filma „Zona Zamfirova“. Međutim, tu sam preležala te dečje bolesti i videla da je to toliko maglovito, toliko prividno. Ta početna slava je lepa na tren, i samo što zažmuriš i otvoriš oči to je već prošlo. I onda ostaje da vidimo ko je kvalitetan i ko će da ispliva dalje. Počinje maraton, tu su kupljene ulaznice da možeš da trčiš. Tako da sam ja „Ranjenog orla“ dočekala spremna po tom pitanju. Naravno da je bilo radosti i sreće, jer uspeh serije je potvrda da je naš posao bio uspešan. Bio je to jedan period života, i sad idemo dalje. Nisam se promenila, možda nemam više strpljenja za neke stvari, za neka novinarska pitanja o svom privatnom životu. Nekada sam pričala maltene sve, šta jedem, pijem... Onda sam shvatila da je to glupost i naučila šta treba iznositi u javnost a šta ne.


PONOVO SA IVANOM

* Ivan Bosiljčić je izjavio da se raduje novoj seriji, ali najviše zato što će ponovo sarađivati sa vama. Da li imate veću obavezu, da vas gledaoci ne poistovećuju sa Anđelkom?

- Verujem da do toga neće doći. Sigurna sam da neće biti poistovećivanja, jer smo napravili potpuno različite uloge koje nemaju nikakve veze sa „Orlom“ i karakterno i vizuelno. A što se tiče Bosketa (Ivan Bosiljčić), nas dvoje se tako dobro poznajemo kada je posao u pitanju, a i privatno se družimo, da nam je lako. Ono što ja ne odigram, on uskoči i pripomogne. Uvek se dogovaramo i imamo slobodu da jedno drugom kažemo šta treba uraditi, šta je valjalo a šta ne. Sve u svemu, dobar smo par.


NEŠTO MORA DA SE MENjA

* Plašite li se da vaša deca odrastaju u Srbiji ili verujete u bolje sutra?

- Inače sam optimista, verujem u bolje sutra, ali sada sa ovakvom situacijom kakva je u zemlji - da, plašim se. Ako se ovako nastavi, uskoro će sve postati besmisleno. I ja i gomila mojih prijatelja sa fakultetom ne možemo da se zaposlimo, da imamo svoje stalno radno mesto, iz raznoraznih političkih koještarija. Ja volim ovu zemlju zbog naroda, ali sve češće pomislim da bi bilo bolje da sam se negde drugde rodila. Polako ali sigurno ova zemlja mi stvara apatiju.