BILO je to neko srećno vreme, kad pre prolete?

Počinju tako priču Nebojša Dančević Dane, Zarije Raković Tasa i Jovan Radovanović Jova, trojica iz „Sedmorice mladih“, koji su uspeli da se skupe za razgovor za „Novosti“.

Jova i dalje radi, ima jednu dečju predstavu sa glumcima iz pozorišta „Boško Buha“, a drugu sa Boletom Stošićem. Skoro je bio u Beču, gde je nastupio kao gost na koncertu Miroslava Ilića. Takođe, nedavno je dobio i unuku. Bubnjar Nebojša Kunić, poznatiji kao Gargamel, bacio se u ugostiteljstvo, ostali su skroz u penzionerskim vodama - šetaju unuke i kućne ljubimce.

- Nema više koncerata, da Vaske nije umro, bili bismo mi još aktivni, ali sada menjati aranžmane, novog čoveka ubaciti - kažu nam „Sedmorica mladih“ koji su nekada pravili rusvaj po Jugoslaviji.

Zagrebačku „Lisinski“ punili su 14 puta zaredom; išli kao zvezde po Nemačkoj, Austriji, Finskoj, Švedskoj, Holandiji, posebno iza „gvozdene zavese“; bili prva estradna jugoslovenska grupa koja je otišla na turneju po SSSR, posle raskida sa Staljinom. Zaludeli su Ruse. Ništa sa Zapada tamo nije moglo da prođe, a „Sedmorica mladih“ pevaju im i sviraju crnačku duhovnu muziku.

- Pitaju nas oni: „Šta je ovo?“, a mi, namazani, odgovorimo da se to crnci bore za svoja prava jer ih izrabljuju Amerikanci. I prođe! Kosmonauti Gagarin i Titov došli na koncert da se upoznaju sa nama, a Gagarin nas je posle zvao u svoju hotelsku sobu, veče pre kobnog leta - priseća se Dane. - To je bilo ludilo, u ono vreme dođe 25.000 ljudi u halu. Nezaboravno je bilo i van Moskve. U Noriljsku iza polarnog kruga, dresina vozi, sve pod ledom, logori... Navodno je Staljin odatle uspeo da pobegne i dobio taj nadimak. Za tri dana odsvirali smo tamo 17 koncerata!

Dizali su na noge i njujorški „Linkoln centar“ i berlinsku „Dojče hale“.

- U „Linkoln centru“ vežba Njujorška filharmonija, dođemo mi, a oni se sklanjaju. Amerikanci su bili fascinirani da jednako dobro pratimo Nadu Knežević, sviramo diksilend, klasiku, a onda na sve to izvedemo i šou. Tu smo pobrali neviđene aplauze - govori trojka iz benda i priseća se da ih je glumac Karl Malden tada najavio rečima: „Pozdravljam moju braću Srbe!“

Hrvati su ih zvali „Naša sedmorica mladih“, a kritika je tvrdila da su oni najbolji „crni“ beli bend u Evropi! Dešavalo se da nekoliko godina od proba nisu imali slobodan dan, ni subotu ni nedelju. Petnaest godina tutnjali su trijumfalno na koncertima po inostranstvu:

- Švajcarci su nam čak nudili državljanstvo! Kažu: „Sjajno vi to radite, ali mogli biste bolje u proboj kao Švajcarci!“

Zbog velikog uspeha koji su napravili na gostovanjima po svetu, 1975. kao jugoslovenski ambasadori kulture, oslobođeni su vojske. Tito ih je obožavao, bio je slab na njihovo izvođenje crnačkih duhovnih i ruskih pesama. Posle jedne svirke u Karađorđevu 1968. godine, Jovanka im je prišla i pitala da li ona i Stari mogu da se slikaju sa njima:

- Često smo bili gosti kod njega u Karađorđevu. Sedi sa nama do četiri ujutru, pijemo iz iste flaše, a sutra u osam ide u lov. Bili smo i one noći tamo, pred njegov poslednji put, na operaciju. Zvao je samo porodicu, nekoliko generala i nas. Nismo svirali, samo smo bili tu. Tito je jednom rekao interesantnu stvar: „Ćujte bogamu, sedam Srba tako dugo zajedno“. Vrlo zanimljiva konstatacija.

PUN SASTAV
ANSAMBL „7 mladih“ osnovan je 29. septembra 1959. u Beogradu. U prvoj postavi bili su: Nebojša Dančević - klavir, Milutin Vasović - gitara, Ljubiša Stošić - bas, Branislav Todorović - bubnjevi, Zarije Raković - truba, Ljubiša Milić - trombon i Vladislav Vasilić - klarinet. Vasilić (koji je 1966. godine poginuo u saobraćajnoj nesreći) 1963. odlazi u vojsku, a u grupu dolazi Jovan Radovanović. Todorović je preminuo 1978, a na njegovo mesto došao je Nebojša Kunić. Gitarista Vaske preminuo je 1998. godine.

Zvao ih je i da mu prave društvo na, ispostavilo se, poslednjem putovanju „Galebom“, na Samit nesvrstanih na Kubi, ali su ga, nažalost, odbili zbog ugovorenih koncerata.

- Odgovorili su nam, u njegovo ime, samo u stilu: „Hvala, doviđenja“. Prošli smo bez ikakvih pritisaka i posledica. Bio je veliki gospodin - dodaju „Sedmorica mladih“.

Slava koju su nosili više od 30 godina sada deluje nestvarno. Pojavili su se 1959, kao što jednom reče Momo Kapor, poput eksplozije zvuka, na kraju tamnog tunela u kome je jedino sijala zvezda petokraka, iz koga smo polako i mukotrpno izlazili u raskošni svet zabave i šou biznisa. Zapraštao je njihov diksilend - daleki odjek Burbon strita iz francuskog kvarta u Nju Orleansu.

- Voleli smo džez i diksilend, što naravno nije prolazilo na mestima gde smo svirali, ali smo mi na fini način pakovali to u drugu, prijemčiviju ambalažu. Tako smo punili baterije i izdržavali - vele.

Popularno je opet to njihovo vreme šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih, vraća se muzika, vraćaju se na TV ekrane čuvena lica, glasovi i emisije, ali „Sedmorice mladih“ nema.

- Pitamo se i mi zašto. Toliko ima naših snimljenih emisija. Kao da smo na nekoj crnoj listi, a možda i jesmo - poručuju zagonetno.

Zaštitni znak dva kanala Beogradske televizije bile su nezaboravne porodične zabavne emisije, koje je režirao Jovan Ristić: „7 plus 7“, „Cirkus 7 mladih“ i „Budite uz nas“. Jovini gegovi između muzičkih numera, baršunasti Danetov glas, koji je neodoljivo podsećao na Dina Martina, ekipa šoumena starog kova:

- Imali smo dušu. To naše vreme bilo je bogatije po načinu života i odnosu prema vrednostima. Nije nam bio cilj da postanemo poznati, nego da ovladamo svojim instrumentima što bolje. Znate šta je značilo napraviti stalni snimak za Radio Beograd? To je bilo ravno „Oskaru“. Jurili smo kvalitet, koji je nedosežan, koji te uvek vuče. Ako nisi dobro obavio posao - ne možeš da spavaš. Ovo danas malo deprimira: samo da se nešto napravi i da ga ima što više. Sve je instant, pa i popularnost.

Od svih članova benda jedino su Jovu već nekoliko puta producenti zvali da uđe u rijaliti šou.

- Odbijem, pa me za nedelju dana zovu ponovo sa duplom cifrom para. Onda im kažem: Da se razumemo, nisam ja iz tog filma, nemojte da potežete novac. Celog života sam želeo da program koji radim što bolje prodam, ali privatan život ne prodajem - kaže Jova.

Poslednji nastup ansambl je imao u maju 1991. u Sarajevu. Iste godine ušli su u Ginisovu knjigu rekorda kao sastav koji je 33 godine svirao neprekidno zajedno. Imaju među mnogobrojnim nagradama iz kulture i zvanje „istaknutih umetnika Jugoslavije“. Pojava i istrajnost „Sedmorice mladih“ je jedna od retkih pobeda lepote i vedrine u ovom opskurnom, a kod nas i sve sumornijem životu, rekao je pesnik Stevan Raičković.

Zaboravljen je podatak da je svojevremeno Đoko Vještica predlagao da jedna beogradska ulica ponese ime „Sedmorice mladih“. Ideja je propala. Sa neskrivenim razočaranjem članovi grupe kažu da su već četiri puta odbijeni za priznanje za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi Republike Srbije.

- Nema sada tu mesta za nas i naše biografije - kažu Dane, Tasa i Jova.