Pesnik izneo trubu

Branko V. Radičević je tvorac dragačevske trube.

Autorstvo te, kako pesnik kaže, „svečanosti što nas divno uznosi u nebesa“ pripada njemu. On je iskopao trubu iz zaborava. U tada čitanoj „Dugi“ napisao je prvo slovo o Saboru i objavio fotografije seoskih trubača koji će kasnije osvojiti stotine hiljada poklonika ove muzike.

Bilo je to vreme kada se zaboravilo na stradalnike iz Prvog svetskog rata, vreme kad uspomene i svedočenja ratnika na te slavne i mučeničke dane nisu smeli na javnu scenu. Valjda da se ne bi zasenilo ono što je posle došlo. On je oživeo uspomenu na vojničku trubu.

Ove godine kada će se u Guči nadmetati svetski trubački bendovi i biti proglašena ni manje ni više, prva truba sveta, setimo se da je ovo „čudo pod Jelicom“ počelo gotovo u tajnosti. Branko je, što se malo zna, u stvari odvezao čvor nametnutog straha od autentično srpskog, koje nije moglo, a da uplašenim ne vuče na četničko. Zbog šajkača i opanaka, ali najviše zbog pesama koje su se čule u šatrama truba nije ni bila svima po volji. I dok su u prvim godinama Sabora dragačevski mladići u narodnim nošnjama pozirali kamerama italijanske radio-televizije, naša televizija ostala je nezainteresovana dugo vremena. Ali, truba, je i bez ovakve podrške opstala.

I da nije osmislio Dragačevski sabor trubača, da ga nije krstio po staroj srpskoj pesmi „Sa Ovčara i Kablara“, da za trubu nije otvorio stranice tada čitane i tiražne „Duge“, da nije zainteresovao druge koji su raširili prostor za zvuk od iskona, da u Guču nije doveo etnomuzikologa profesora Miodraga Vasiljevića, čoveka vukovske misli i namere, Branko V. Radičević bio bi tvorac svetkovine koja se primila iz prve.

Na njegovoj poeziji, na strasnoj srpskoj reči, na njenom dubokom smislu rođena je ideja o dragačevskoj trubi. Na njenoj snazi je sazdan i izrastao Sabor u Guči.

Ne bi bilo Dragačevskog sabora da nije bilo Branka V. Radičevića. Sabor u Guči, to živo žuborenje narodne reči, bio je velika promocija suštine njegove poezije. Promocija u desetine hiljada ljudskih glasova i stotine truba. On je u Sabor utkao tu višu ideju, taj dublji smisao.

A bez toga - Guča bi bila vašar kao i svaki drugi.

* * * * * * * * * * *

BRANKOVA REČ NA 30. SABORU

IMA NADE

Sve se, izgleda, menja. Sabor ostaje isti. Kao element. Zemlja. Vazduh. Voda. Pečenje. Lebac i slanina. Beli lukac. Kolovođa i kec. Prvi i poslednji u kolu. Sabor je čudo. I to čudo nad čudima. Trebalo je, pre trideset i pet godina, promarširati ulicama Guče. U anteriji. Sa šajkačom na glavi. U prisustvu vlasti. I u pratnji trubača. To je čudo. To je pohod koji traje. Koji ne prestaje. Od sabora do sabora. Od grada do grada. U kasno leto. Pred jesen. Dumbara bubanj. Igra kolo. Ali, molim vas, zamislite: kako je to bilo pre trideset i pet godina. U prikradici. U prekorici. Kao inačica. Tek će narasti inat. Tek će se zainatiti pravi inat. U sveopštoj sumnji. Prikradalo se. I pripremalo. Veliko kolo. U prikradici. Naizgled naivno i nevešto. Trebalo je imati hrabrosti. I odoleti pokudicama. Šta će vam to tu? I zašto će vam baš tu? I šta će tu Dragačevo? I zar se to sme u Dragačevu? I šta će drugi reći? I kako će se drugi ponašati? I ko će za to odgovarati? I šta ako se to u nešto neprilično izrodi? Opasno je! Nije vreme! Zašto baš trube? I ša će tu trube? Pa to podseća na ratove! Pa kakvi su to bili ratovi? Ima ratova i ratova. Osvajačkih, napadačkih, tlačiteljskih, nepravednih, opakih i zlovremenih. Šta će tu trube? Na šta da nas podsećaju? Na nekakva knjažestva i kraljevstva? Nije Srbin izmislio trubu. Šta će truba u kolu? Ima ona preča posla. Zna se njeno mesto. Ispraća u ratove. I maršira s vojskama. Jedan, dva. Pod komandom. Jedan, dva. Ne može u šest koraka. I grunula je. U Dragačevu. Kao izazov. I prkos. Prisetila. Podsetila. Promladila. Dahnula vedrinom. I nadom. Jer narod igra. Ima nade. Jer narod igra. Dobro je kad narod igra. Zasvadbariće jesen. Rađaće se deca. Oživeće njive i livade. Biće leba i slanine. Zaratariće zemlja. Neće zaratovati. Ona će zaratariti. Jer bog Perun, vrhovni srpski bog, nije bog ratova, već berićeta, bog plodnosti. On opominje gromovima i munjama. On upravlja zemljom i nebesima. I šalje kišu na žednu zemlju. Oplođuje. Preporađa. Omlađuje. Stvara. Daruje. Trebalo je lukavo, polako, strpljivo, uz neophodne dodvorice i nepotrebne pristanke, očuvati saborovinu, koja je postala dažd, napajala ljude verom i nadom da još ima zdravlja i da nije sve prošlo i da će se živeti i ploditi. Zaigralo je veliko saborno kolo. I porodio se veliki, opštenarodni inat. Truba se pretvorila u čudo. Oslušnite je. Drma. Čućete što nikad niste čuli. Čućete ako ste posustali. Čućete ako ste posumnjali. Ima spasa. Ima nade. Čućete ako ste se odrodili. Čućete ako se još niste porodili. Čućete ako ste se zaplodili. Moj glas je slab. Nemam snage da nadvičem trubu. Sve što sad govorim, kazaće vam truba. Ona neprestano samo o tome trubi. Treba je čuti, saslušati i razumeti. Ona umesto nas progovara. Jednog dana, ko zna kada, došla je među nas iz dalekog belog sveta. I progovorila je našim glasom. Baš kao da je svirala. Kao da se usvirala. I uguslila. Videli smo je na slikama posvećenim božjim prostorima. Anđeli navešćuju dolazak. Strašnog suda. Ona se potpuno pripitomila u Dragačevu. Ne poziva na juriš. Neće u rat. Ne navešćuje propast sveta. Dolazak Strašnog suda. Započinje kolo. Svetkuje. I razastire radost. I zato je dobrodošla. Kao preporoditeljka. Na radost. I veselje.

(Odlomak iz specijalnog izdanja Novosti - "50 godina Sabora u Guči". Dodatak možete potražiti kod vašeg prodavca novina po ceni od 100 dinara. )