Još jedna legenda Ateljea 212 preselila se u sećanje - reditelj LJubomir Muci Draškić. Neočekivano, u nedelju ujutro, u 67. godini. Gotovo da se dogodilo ono o čemu, potajno ili javno, sanjaju Talijina deca - da ih taj, poslednji trenutak, zadesi u pozorištu. U subotu uveče je bio tamo, odsedeo u svom ćošku dok je na Velikoj sceni trajala premijera mlađeg kolege i, ne pojavljujući se među **zvanicama** sačekao **abrove**. Ko je tada i pomislio da on više neće ući u zgradu koju je, bivajući upravnikom (od 1984. do 1996.), gradio i stvorio jednom od najbolje opremljenih u ovom delu sveta i da će ga, samo nekoliko sati kasnije, pominjati u prošlom vremenu?!
Nije, srećom, za Mucijem u pozorištu ostala samo ta zgrada. Među stotinak predstava koje je širom nekadašnje i sadašnje zemlje uradio ovaj rođeni Zagrepčanin, istoričar umetnosti i reditelj, nekadašnji asistent i nastavljač Bojana Stupice, profesor FDU, mnoge su ostvarivale proboje, ili se dogodile **prvi put**, utirući prostor misli i delu.
I to u periodu najvećih uzleta (i opstruiranja) stvaralačkih sloboda u Jugoslaviji, šezdesetih i sedamdesetih, pa i osamdesetih, kada su u našem pozorištu posebnu vrednost imali proskribovani domaći i komadi autora **iza gvozdene zavese**. Draškić je, recimo, sa Zoranom Radmilovićem, bio i među onima koji su stali uz Srpsko filozofsko društvo u osudi zabrane predstave **Kad su cvetale tikve**, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, 1969. Da bi, ubrzo i sam iskusio zabranu, pošto se **usudio** da režira **Kape dole** Aleksandra Popovića... A bilo je tih prepona još u njegovoj karijeri!
Nije ga mimoišao ni latentni pozorišni paradoks - da premijere njegovih predstava (na kojima se danas u velikoj meri zasniva i čuveni **imidž** Ateljea) kritika saseče, a onda se pretvore u mitske. Osećao je, kako vreme u kojem živi, tako i senzibilitet glumca i znao da ga otvori. Setimo se samo **Kralja Ibija**, **Radovana Trećeg**, **Molijera** (posvećenog Bojanu Stupici), u kojima je Draškić pred Radmilovića prostro leteće ćilimove. Omogućio je kreacije Bati Stojkoviću, Petru Kralju, Miri Stupica, Đorđu Jelisiću, Bori Todoroviću, Cici Peroviću, Slobodanu Aligrudiću, Milutinu Butkoviću, Tašku Načiću, Seki Sablić, Miri Banjac, Svetlani Bojković... Prekratka je i nepravedna lista koju navodimo.
Stalni reditelj Ateljea postao je 1962. godine, režirajući Ruževičevu **Kartoteku**, kao diplomsku predstavu. Zatim se njegova karijera, žanrovski nespecifična, ali jezički prepoznatljiva - kretala u koordinatama poput onih koje je pre njega postavljao Stupica (a među mlađima ih danas sledi Jagoš Marković). Zato danas kažemo **prava mucijevska predstava**, bilo da je reč o tragediji, vodvilju, farsi, domaćem savremeniku...
Režirao je i u drugim beogradskim pozorištima (Jugoslovenskom dramskom, Beogradskom dramskom, Narodnom, **Boško Buha**, u Novom Sadu, Subotici, Zagrebu (Nušićevu **Gospođu ministarku**), Mostaru, Banjaluci, Bazelu, baš često i zapaženo u Somboru. Ostavio traga na televiziji. Šteta je što 20 emisija **Filozofskog pozorišta** Svete Lukića (Radio Beograd) do danas niko nije prepoznao, presnimio i distribuirao kao nezaobilazno tonsko štivo demokratija i sloboda kojima se još učimo...
LJubomir Draškić bio je i laureat Sterijinog pozorja. Ali te lovorike nisu ga zavele da ovaj festival domaće drame poštedi kritike (pa i bojkota), kada je smatrao da je Atelje bio žrtvovan zarad igara druge vrste. Za režiju je poneo i najveće priznanje kod nas, nagradu **Bojan Stupica**, a zlatom je ovenčan i na nekadašnjem sarajevskom MESS.
Muci je, privatno, bio neiscrpni zdenac duhovitosti, znanja i poznavanja prilika. U komunikaciji sa prijateljima i ljudima koje ceni otvoren, prema **spoljnom svetu** znao je da pokaže i ironičnu, ponekad do sarkazma minucioznu stranu svoje prirode. U tom, **spoljnom svetu**, uostalom, funkcionisao je samo onoliko, koliko se moralo. Potpuno je pripadao pozorištu, sa kojim su ga vezale čak i matične knjige: bio je oženjen dvaput - glumicama.

Dušan Kovačević
VELIKA MEDITERANSKA ENERGIJA
Bio je prvi ozbiljan reditelj sa kojim sam se sreo i prvi koji je postavio moj komad na Veliku scena Ateljea 212. Zapravo, dva moja komada, **Maratonci trče počasni krug** i **Radovan Treći**, u istoj kalndarskoj godini, 1983. Te dve predstave su meni, kao piscu, otvorile širom vrata u svet pozorišta - kaže Dušan Kovačević,pisac, čije je komade **Maratonci trče počasni krug**, **Radovan Treći**, **Sabirni centar** i **Sveti Georgije ubiva aždahu** Draškić prvi postavio na scenu.

Muci je tih godina važio za jednog od najuticajnijih i najuspešnijih reditelja u bivšoj Jugoslaviji. Već je imao za sobom nekoliko značajnih ostvarenja, među kojima ga je izdvajala sigurno režija **Ibija**.

Ne mogu, neću da ga svodim na žanr. Radio je lepo stilizovane i lepo dizajnirane komedije. I, kao Bojanov učenik, nasledio od učitelja veliku energiju, buku i žar Mediterana. Naš mentalitet, koji je dosta naprasit i eksplozivan, uvek je začinjavao mirisom i ukusom tog klasičnog mediteranskog pozorišta, gde pre svega treba računati na italijansku komediju.

Doživljavam ga kao čoveka koji je za mene bio autoritet. Naročito mi je bila čast što Muci želi da radi moje komade. Za **Maratonce** i danas mislim da su jedna od najboljih režija po mojim komadima. Taj uspeh ponovio je posle 15 godina, režirajući **Sveti Georgije ubiva aždahu**, jednu mučnu dramsku priču koja u sebi ima elemente komedije.

Sve ovo govorim bez ikakvog realnog osećanja, kao da me pitate da li bi Muci i ja trebalo ponovo da radimo - kaže Kovačević.